PROJEKAT „MUZEJSKE PRIČE KRUŠEVCA - BLAGO NARODNOG MUZEJA“

TAJNE MUZEJSKOG DEPOA: BLAGO KOJE JAVNOST NE VIDI

Kada posetilac uđe u muzejsku izložbenu salu, najčešće vidi samo deo onoga što jedna muzejska ustanova čuva. Iza vitrina, izložbenih zidova i pažljivo osvetljenih eksponata nalazi se jedan drugi, javnosti mnogo manje poznat svet – muzejski depoi. U njima se čuva najveći deo muzejske građe, predmeti koji svedoče o životu, radu, kulturi i istoriji jednog kraja, ali i predmeti koji zbog svoje osetljivosti, značaja ili stanja ne mogu da budu stalno izloženi.

Narodni muzej Kruševac u svojim zbirkama čuva oko 25.000 pojedinačnih predmeta. Taj broj se menja novim akvizicijama, istraživanjima i arheološkim nalazima, a precizan popis predmeta utvrđuje se tokom redovnih revizija muzejskih zbirki.

Kako objašnjava master istoričar i kustos Narodnog muzeja Kruševac Suzana Jugović, prilikom poslednje revizije muzej je imao više od 23.000 predmeta, dok se danas njihov broj procenjuje na oko 25.000.

– Muzeji, u skladu sa zakonom, rade desetogodišnje revizije i tom prilikom se popisuju svi predmeti koji se nalaze u muzejskim zbirkama. Prilikom poslednje revizije Narodni muzej u Kruševcu imao je preko 23 hiljade predmeta. Taj se broj u međuvremenu promenio, te nismo sto posto sigurni koliko ih ima zaključno sa ovim datumom, ali je broj svakako oko 25 hiljada pojedinačnih predmeta. Predmeti su podeljeni u više zbirki i više depoa, pa ih je van revizije nezgodno prebrojati – kaže Jugović.

Na prvi pogled moglo bi se postaviti jednostavno pitanje – ako muzej poseduje toliko vrednih predmeta, zašto svi oni nisu dostupni posetiocima? Odgovor se, pre svega, nalazi u fizičkim ograničenjima, ali i u potrebi da se muzejska građa zaštiti od brojnih faktora koji vremenom mogu da je oštete.

Prostor koji bi bio neophodan da se svi muzejski predmeti izlože bio bi ogroman. Međutim, čak i kada bi takav prostor postojao, nije moguće sve predmete trajno izlagati. Neki materijali veoma su osetljivi na svetlost, vlagu, temperaturu, prašinu, zagađivače, pa čak i na dodir i ljudski dah.

– Osnovni uslov je prostor. Prostor neophodan da se izlože svi predmeti koje jedan muzej poseduje morao bi biti meren u arima, a ne u metrima kvadratnim. Pored toga, postoje predmeti koji se ne mogu trajno izlagati zbog opasnosti od oštećenja. Postoje tačno propisane procedure koliko se koja vrsta materijala dugo može izlagati uslovima van depoa – objašnjava kustos.

Poseban neprijatelj muzejskih predmeta jeste svetlost. Sunčevo zračenje, ali i veštačko osvetljenje, mogu da utiču na pojedine materijale. Zato se u muzejima koriste stakla sa zaštitom od UV zračenja, ali ni ona nisu dovoljna da bi, na primer, predmeti od papira mogli godinama da budu izloženi bez posledica.

Zbog toga je depo, koliko god posetiocu bio nevidljiv, za mnoge predmete najbezbednije mesto.

U uslovima depoa kontrolišu se temperatura i vlažnost vazduha, koriste se odvlaživači, a posebna pažnja posvećuje se i materijalima sa kojima predmet dolazi u kontakt. Čak i sitne čestice prašine ili zagađivača mogu vremenom ostaviti posledice na osetljivoj muzejskoj građi.

– U depou je predmet u tom smislu bezbedniji, jer nije konstantno izložen svetlosti. Depoi moraju da imaju zaštitu i od vlage i od drugih elemenata spoljnog sveta. Kroz postavku cirkulišu ljudi, vrata se otvaraju i zatvaraju tamo gde ih ima. Iako je većina predmeta pod staklima, čak i ljudski dah kao takav može da ošteti predmet, ukoliko je predmet dovoljno porozan – kaže Suzana Jugović.

Zato ne postoji jedno pravilo koje važi za sve muzejske predmete. Uslovi čuvanja zavise od materijala, starosti, stepena očuvanosti i načina izrade predmeta.

Posebno su osetljivi papir i tekstil izrađen od organskih materijala, poput vune, svile, lana i konoplje. Organska materija vremenom prirodno propada, ali pravilnim čuvanjem taj proces može značajno da se uspori.

S druge strane, iako se staklo i keramika često doživljavaju kao krhki materijali, nijedan predmet nije moguće proglasiti „najosetljivijim“ samo na osnovu materijala od kojeg je napravljen.

– Svaki predmet je na svoj način osetljiv. Plastično objašnjeno, čaša ne mora da bude istorijski, muzejski predmet da bi bila osetljiva, jer je staklo osetljiv materijal. Ako ispustite savremeni porcelanski tanjir na beton, on će se svakako razbiti, bez obzira na finoću i kvalitet izrade. Svaki materijal može biti osetljiv, zavisno od čitavog niza faktora – ističe Jugović.

Posebno mesto u priči o zaštiti muzejske građe imaju predmeti koji su u muzej stigli već oštećeni. To su, između ostalog, predmeti iz privatnih zbirki, ali i arheološki nalazi koji su vekovima bili izloženi zemlji, vlazi i drugim prirodnim uslovima.

Upravo kod takvih predmeta vreme često ostavlja najdublji trag. Zato je prvi zadatak stručnjaka da ih stabilizuju i spreče dalje propadanje.

Konzervacija i restauracija nisu jedan jednostavan postupak, već niz pažljivo planiranih koraka. Pre svega, predmet se istražuje. Potrebno je utvrditi njegovo poreklo, period nastanka, materijal od kojeg je napravljen, hemijska svojstva, ali i uslove u kojima je prethodno čuvan ili pronađen.

– Ono što se najpre radi sa predmetom koji je pronađen ili stigao u muzej na drugi način jeste njegova stabilizacija. To podrazumeva prethodno istraživanje o predmetu: iz kog perioda potiče, kakva su mu hemijska svojstva, u kojim uslovima je čuvan ili pronađen i slično. Sve to se radi u cilju očuvanja njegove istorijske, kulturološke i umetničke vrednosti, ali i integriteta samog predmeta – objašnjava kustos.

Nakon toga sledi čišćenje, a potom, kada je to moguće i opravdano, rekonstrukcija predmeta. Fragmenti se pažljivo spajaju, koriste se odgovarajući materijali, a svaki korak procesa se dokumentuje.

Posebno je zanimljiva priča o arheološkoj keramici. Predmeti se često pronađu u brojnim fragmentima, pa njihova rekonstrukcija predstavlja svojevrsnu slagalicu staru više vekova.

– Restauracija se radi relativno redovno u smislu kada stignu novi, oštećeni predmeti u muzej, posebno nakon arheoloških iskopavanja. Tada se rekonstruiše ono što je moguće rekonstruisati, bilo delimično ili u potpunosti, posebno keramika, koja se najčešće i pronalazi fragmentarno, nekad kamen, metal i drugi materijali – kaže Jugović.

Ipak, ideal muzejske zaštite nije stalno obnavljanje predmeta. Naprotiv, najbolja restauracija je ona koja možda nikada neće biti potrebna. Pravilnim uslovima čuvanja i pažljivim rukovanjem sprečava se da do oštećenja uopšte dođe.

Restauracija se zato sprovodi kada je zaista neophodna, dok je preventivna zaštita stalni deo rada muzeja.

A šta se dešava sa predmetima koji nikada nisu bili izloženi?

Odgovor je – takvih predmeta ima mnogo.

Činjenica da se jedan predmet ne nalazi u vitrini ne znači da je manje vredan ili manje važan. Naprotiv, depoi su prostor u kojem se čuva veliki deo muzejskog pamćenja. Ograničeni prostor izložbenih sala, uslovi neophodni za zaštitu predmeta, nedostatak sredstava za konzervaciju i restauraciju, ali i činjenica da svaki predmet mora imati adekvatne uslove za izlaganje, znače da će deo muzejskog fonda ostati van stalne postavke.

– Manje-više svaki muzej ima predmete koji nikad nisu bili izloženi. Jedna od osnovnih delatnosti muzeja jeste izlaganje muzejskih predmeta za potrebe edukacije šire publike i za stručnu procenu stručne javnosti. Svi se muzeji po tom pitanju maksimalno trude da što više onoga što imaju u depoima izlože. No, nažalost, nekad to nije izvodljivo iz čisto tehničkih razloga, nekad iz nemogućnosti adekvatne konzervacije i restauracije, nekad iz nedostatka sredstava – ističe Suzana Jugović.

Ipak, muzejski depo nije mesto u kojem predmeti „čekaju zaborav“. Naprotiv. Njihovo čuvanje, proučavanje, dokumentovanje i zaštita predstavljaju jedan od osnovnih poslova muzejske delatnosti.

Kada se odlučuje šta će biti predstavljeno javnosti, kustosi najpre razmatraju značaj predmeta. On može biti istorijski, kulturni, umetnički, lokalni, nacionalni ili međunarodni. Važna je i njegova edukativna vrednost – mogućnost da posetiocu približi određeni period, način života, društvene odnose ili važan istorijski događaj.

Međutim, čak ni izuzetan značaj nije dovoljan ako predmet ne može bezbedno da se izloži.

– Vodi se računa najpre o očuvanju predmeta, potom o njegovom značaju i edukacijskoj vrednosti i na kraju o estetici i izgledu same postavke ili izložbe, kako bi to bilo nešto što će privući publiku – objašnjava Jugović.

Zbog toga izložbena vitrina nije samo mesto u koje se predmet stavi. Ona mora biti prilagođena predmetu. Prostor, osvetljenje, vlažnost, temperatura i materijali koji se koriste prilikom izlaganja moraju biti pažljivo odabrani.

Neki predmeti koji zbog osetljivosti ne mogu dugo da budu u stalnoj postavci svoju priliku dobijaju na privremenim izložbama. Tako publika može da vidi i deo muzejskog blaga koje inače ostaje skriveno od pogleda posetilaca.

Posebno mesto u savremenom muzejskom radu ima i dokumentovanje predmeta. Fotografije, video-zapisi i drugi analogni i elektronski zapisi predstavljaju dodatni sloj zaštite kulturnog nasleđa. Ako bi predmet bio izgubljen ili uništen usled prirodne nepogode, rata ili drugog nepredviđenog događaja, detaljna dokumentacija može pomoći u rekonstrukciji njegovog izgleda, prepoznavanju fragmenata i povezivanju delova koji su eventualno sačuvani.

Zato muzejski depo nije samo prostor ispunjen starim predmetima. To je mesto u kojem se čuvaju priče koje još nisu ispričane.

U Narodnom muzeju Kruševac, iza vrata depoa, nalazi se deo istorije Kruševca i Rasinskog kraja koji publika možda nikada nije videla. Neki predmeti će jednog dana biti deo nove izložbe, drugi će biti predmet naučnog istraživanja, a neki će možda ostati u depou upravo zato što je njihovo najsigurnije mesto – daleko od svetlosti, vlage i dodira.

Ipak, svaki od njih ima svoju vrednost.

Jer muzejsko blago nije samo ono što vidimo iza stakla. Ponekad se najzanimljivije priče kriju upravo tamo gde posetioci ne mogu da zavire – u tišini muzejskih depoa, među hiljadama predmeta koji strpljivo čekaju svoju priliku da ponovo progovore o vremenu iz kojeg potiču.

U KRUŠEVCU OTVORENI 39. „DANI PČELARSTVA“

PRIJEM POVODOM DEČIJE NEDELJE

DRUGI „ČARAPANJA BAZAR FEST“ 16. OKTOBRA

NAUČNI FESTIVAL „LET U NAUKE SVET“ ODRŽAN U VRTIĆU U BELOJ VODI

SOKOLSKO DRUŠTVO ORGANIZUJE HUMANITARNI KONCERT U KRUŠEVCU

KRUŠEVAC DOMAĆIN 39. DANA PČELARSTVA

SASTANAK O SMANJENJU RIZIKA I KLIMATSKIM PROMENAMA U GU KRUŠEVAC

JKP GRADSKA TOPLANA NASTAVLJA SA TOPLIM PROBAMA

CRVENI KRST KRUŠEVAC OBELEŽIO 150 GODINA POSTOJANJA I RADA

PRIVREMENA ZABRANA SAOBRAĆAJA NA TRGU KOSOVSKIH JUNAKA ZBOG MTS-5G KARAVANA