HEROJI NAŠEG DOBA – DR DRAGANA ŽIVKOVIĆ STARINAC

Dr Dragana Živković Starinac, lekar opšte prakse, petnaest godina radi u Službi hitne medicinske pomoći, a od januara ove godine i na poslovima vakcinisanja građana protiv korona virusa. Za Pobedu dr Živković govorila je o svojim utiscima i iskustvima, timskom radu, tokom pandemije izazvane korona virusom koja još uvek traje.

-Osećala sam strah i uzbuđenje. Sve je to tada bilo novo i nepoznato, a trebalo je ući u koštac i izboriti se. U to vreme sam radila u Službi hitne medicinske pomoći i sećam se da mi je prekinut godišnji odmor zbog vanrednog stanja. Nije se mnogo znalo o samom virusu, govorilo se o njegovoj velikoj infektivnosti. Mislila sam da ću se zaraziti već tog prvog radnog dana, pa sam muža i decu strpala u auto i oni su otišli u selo da im ne bih prenela virus. A na poslu je bio haos. Vojska i radnici obezbeđenja su čuvali ulaz u bolnički krug. Sve su nas legitimisali tih prvih dana dok nas nisu upoznali. Svi smo nekako bili zbunjeni i uplašeni, ali smo profesionalci pa nismo dozvoljavali da se to oseti u radu s pacijentima.

Šta je to o čemu se najviše pričalo sa kolegama? Da li ste bili jedni drugima podrška?

U to vreme smo, naravno, najviše pričali o novom virusu. Svima nam je bio nepoznanica. Trudili smo se da između sebe odmah podelimo nove informacije kako bismo što bolje upoznali samu bolest i u skladu s tim što efikasnije reagovali. Pratili smo instrukcije kriznog štaba. Što se podrške tiče, ni ona nije izostala. Na to smo već od ranije navikli jer je hitna pomoć služba koja zahteva timski rad. Sami možete vrlo malo, a sa timom mnogo više.

Koliko je ljudi je tada bilo u Vašem timu i kako ste se snašli u tom prvom trenutku kada se još uvek ništa nije znalo o samom virusu?

Jedan tim čine lekar, medicinska sestra i vozač. Strogo smo vodili računa o svim merama zaštite. Redovno su se dezinfikovali i prostor i vozila, ali sama služba je takva da je neke mere mnogo teško ili gotovo nemoguće sprovesti. Jako je prometno, telefoni sve vreme zvone. Prosto je nemoguće dezinfikovati telefonsku slušalicu posle svakog javljanja ili kvaku posle svakog otvaranja vrata. Držanje distance je nemoguće jer kad jedan tim uđe u sanitetsko vozilo to su tri osobe na jako malom prostoru. Na terene se kretalo sa maskama, rukavicama i u skafanderima što je bilo jako nezgodno u situacijama kad se zahtevala brzina i preciznost.

Koliko se radilo i pod kojim uslovima?

Radilo se mnogo. Hitna pomoć je služba koja radi 24 sata. Imali smo nesreću da su se jedna doktorka i jedna medicinska sestra zarazile korona virusom već na samom početku epidemije. Svi radnici koji su bili s njima u kontaktu morali su na dve nedelje u kućnu izolaciju. To je bila trećina radnika , pa smo mi koji smo ostali morali da pokrijemo i svoje i njihove smene. Bilo je stvarno iscrpljujuće. I pacijenti su bili uplašeni i zbunjeni. Kovid ambulanta je oformljena već prvih dana epidemije, ali ljudima je trebalo vremena da se naviknu da odlaze tamo. Mnogi su već sa prvim znacima respiratorne infekcije i povišene telesne temperature po navici odmah dolazili u prostorije hitne medicinske pomoći. Na taj način su ugrožavali druge pacijente, a i nas kao osoblje. Neki nisu odmah prepoznavali da imaju simptome kovid infekcije, pa su opet po navici dolazili kod nas jer se ne osećaju dobro. Morali smo mnogo opreznije da radimo trijažu i uzimamo anamnezu.

Koliko su porodice trpele i koliko još trpe?

Moju porodicu čine muž i dva sina. U vreme početka epidemije stariji sin Pavle je bio šesti, a mlađi Vuk treći razred. Pošto su škole odmah prešle na online nastavu, oni su otišli u selo kod mojih roditelja. U selu gde ima mnogo manje ljudi i gde imate kuću s dvorištem cela ta priča o koroni izgledala je mnogo drugačije. Drago mi je da su deca bila pošteđena policijskog časa i gledanja redova ljudi s maskama i rukavicama, jer su, bez obzira na epidemiološku situaciju i pooštravanje mera, uvek mogli da se igraju u dvorištu. U početku se uopšte nismo viđali, samo smo se čuli telefonom. Mnogo su mi nedostajali, ali sam se plašila da odem kod njih iz razloga jer sam možda asimptomatski nosilac vurusa pa mogu da ga prenesem i deci i roditeljima. Kada sam posle dve nedelje otišla prvi put da ih vidim, imala sam masku i rukavice na sebi i sećam se da mi je mlađi sin, koji je još uvek prava maza, tužno rekao: “Molim te, skini to!” Posle toga smo se malo oslobodili straha od mogućeg prenosa infekcije, pa sam odlazila u selo kad god sam imala slobodan dan. To je značilo i meni i deci. Imali su svu pažnju i babe i dede i oca, ali majka je ipak majka.Trebalo im je pomoći i oko škole. Nastavnici su se svojski trudili, ali ipak je online nastava nekako više “studentski“ model učenja, pa osnovci zahtevaju pomoć od strane roditelja.

Šta vam je najupečatljivije ostalo u sećanju, neka situacija, dešavanje?

Najupečatljiviji su mi bili odlasci na posao u vreme policijskog časa. Idete ulicom u vreme kada ste navikli da oko vas sve vrvi od gužve, a oko vas nigde nikog, kao da ste sami na svetu. Stvarno je bilo sablasno i jezivo.

Premda ste svi puno radili i još uvek to činite, kako izdržavate, s obzirom da dugo traje?

Od januara ove godine prešla sam na lakše radno mesto, a to je vakcinisanje građana protiv korona virusa ( pa valjda sam to i zaslužila posle petnaest godina rada u Službi hitne medicinske pomoći ). To je već neka druga priča. Ovde radite sa zdravim ljudima, radite na njihovoj imunizaciji. Spadam u one lekare koji vise vole prevenciju nego lečenje, pa mi je možda i zato ovo radon mesto lakše I lepše. A posla ima, pa ima. Još uvek se ne vidi kraj pandemije, pojavljuju se novi sojevi. Sve ovo, bar u mom slučaju, nekako najviše utiče na psihu. Spas su mi joga i planinarenje kojima se bavim u slobodno vreme i u koje sam uključila celu porodicu. Pre desetak dana sam, posle dužeg vremena, bila u školi na roditeljskom sastanku i ne mogu da vam opišem koliko sam bila srećna. Konačno pravi roditeljski sastanak sa punom učionicom roditelja! Naravno, svi su nosili maske, ali opet me je taj događaj vratio na vreme pre korone. Stvarno mi, kao i svima nama, nedostaju te male stvari za koje, pre pandemije nismo ni bili svesni koliko nam puno znače.

Za kraj razgovora, koja je poruka čitaocima ?

Trenutno je vakcinacija jedino pravo rešenje protiv korona virusa. Razboljevaju se i vakcinisani, ali u mnogo manjem broju i uglavnom prođu kao lakši slučajevi. Dakle, vakcinišite se, ako još uvek niste. I druga poruka bi bila da će sve ovo jednom proći, a mi treba da se sačuvamo i od drugih bolesti. Zdravo se hranite, bavite se sportom, provodite što više vremena u prirodi, pronađite hobi koji će da vam skrene pažnju sa ružnih misli i družite se samo sa ljudima koji vas inspirišu da postanete najbolja verzija sebe.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

UČENICI DRUGOG RAZREDA OŠ „DRAGOMIR MARKOVIĆ“ U POSETI CENTRU OSI

DELEGACIJA GRČKIH PRIVREDNIKA NA PRIJEMU U KABINETU GRADONAČELNIKA: NOVI KORACI U SARADNJI

ASFALTIRANE DVE ULICE U VELIKOM ŠILJEGOVCU

GRČKA POSLOVNA DELEGACIJA U KRUŠEVCU – U PROSTORIJAMA RPK ODRŽAN KLJUČNI SASTANAK SA PRIVREDNICIMA

U ŠILJEGOVCU OTVOREN TEREN ZA MALI FUDBAL I RUKOMET

PROSLAVLJEN ĐURĐIC ISPRED CRKVE SVETOG GEORGIJA NA BAGDALI 3 – U TOKU OBNOVA SVETINJE

PRIJEM ZA FOLKLORNI ANSAMBL „ČARAPANI“

DODELJENI UGOVORI ZA NABAVKU PAKETA HRANE I OGREVNOG DRVETA

SPREMNOST ZA ZIMSKU SEZONU – TEMA ŠTABA ZA VANREDNE SITUACIJE

PREMINUO ŽIKA ĐORIĆ