Dragan Matić – Žilić – legenda narodne muzike i harmonike, rođen je 1923. godine u Bošnjanu gde je završio četiri razreda osnovne škole. Nadimak „Žilić“ dobio je po ocu, Živojinu Žili Matiću, koji je bio samouki svirač i veliki majstor za popravljanje i štimovanje harmonika. Otac mu je bio prvi učitelj, a kasnije je harmoniku izučavao kod Đurice Ćirkovića i Mije Krnjevca. Bio je apsolutni sluhista koji je mogao bez greške da ponovi svaku melodiju koju čuje.
Na prvom festivalu „Prva harmonika Srbije“ u Sokobanji osvojio je prvo mesto 1963. godine, a zatim prvo mesto na festivalu „Prva harmonika Jugoslavije“ 1965. godine. Na istom festivalu 1967. godine, po treći put, osvaja prvo mesto, u duetu sa legendarnim Novicom Negovanovićem.
Sarađivao je sa velikim brojem muzičara, kao što su: Radojka i Tine Živković, Rajče Gavrilović, Marisav Mara Jovanović, Živojin Đukić, Milisav Milić Bolić, Radisav Disa Popović, Dragoslav Popović. Sa Dragomirom Petronijevićem iz Bošnjana bio je nerazdvojan. Njih dvojica su sarađivali 42 godine, živeći kao braća. Pratio je poznate pevače na koncertima širom Jugoslavije, a jedno vreme je nastupao u jugoslovenskoj kafani u Nemačkoj, u Štutgartu, zajedno sa Cunetom Gojkovićem.
Komponovao je veliki broj narodnih kola i pesama: „Žilino kolo“, „Bošnjanka“, „Dušankino kolo“, „Matićevo“, „Tojićevo“, „Šokorsko“, „Veričino“, „Sejkino“, „Miladinovo“, „Svetino“, „Jagodinka“, „Kruševljanka“, „Dođi, draga, u Vrnjačku Banju“, „Ja zavoleh tebe, draga“, „Beograde, grade mili“, „Komšinice preko puta“… Sa Zoranom Pejkovićem i Mihajlom Milovanovićem Cigom snimio je jednu ploču, a sa svojim ansamblom snimio je i prvu verziju pesme „Skeledžijo na Moravi“ 1967. godine, koju su otpevali Petar Tanasijević i Toma Đorđević Rasinac.
Pod starost se posvetio popravljanju harmonika, postavši vrhunski štimer, ali je prenosio i znanje na mlade harmonikaše, pa je svojevremeno kod njega „zanat pekao“ i poznati harmonikaš i kompozitor Danilo Mišković.
Dragan Matić Žilić je bio skroman čovek i bio je poznat i po tome što je na svirke u okolini putovao biciklom, noseći harmoniku na leđima, po različitim vremenskim uslovima. Kasnije je u fabrici „Crvena zastava“ kupio „fiću, koji je postao njegov zaštitni znak, pa je tako izmenjao četiri auta, ostajući veran „fići“do kraja života.
Pored „fiće“, glavni zaštitni znak Dragija Žilića bila je „dalapa“. Prvu harmoniku marke „Dalape“ kupio je 1943. godine, od nekog muslimanskog trgovca iz Modriče. Harmonika je bila namenski pravljena za sina tog trgovca, koji je poginuo kao ustaša. Na harmonici se još uvek vidi ukras u obliku polumeseca sa zvezdom, koji je bio po narudžbini postavljen.
Za ovu harmoniku Dragan Matić Žilić bio je veoma vezan i jako ga je pogodilo kad je njegov otac prodao bez njegovog znanja, da bi kupio njivu. Kasnije je izmenjao mnoge „dalape“, ali je uvek žalio za prvom. Krajem sedamdesetih godina uspeo je da pronađe svoju omiljenu harmoniku u nekom selu u blizini Ražnja. Pokušao je da je otkupi od tadašnjeg vlasnika, ali se on predomišljao. Harmonika je bila u lošem stanju, a svom zetu Ljubodragu Milanoviću opisivao je kako je harmonika stajala na podu u uglu sobe, dok je gazdino dete sedelo na njoj i klackalo se. Kako nisu mogli da se pogode oko cene, Žilić je gazdi harmonike ostavio adresu, posle dve nedelje tradašnji vlasnik harmonike ga je pozvao i Žilić je svoju prvu harmoniku vratio u svoje vlasništvo. Pred smrt je zavetovao svoju porodicu da tu harmoniku nikada ne prodaju i ona je još uvek u vlasništvu njegovih naslednika.
Ovaj tekst je deo projekta koji „Pobeda“ relizuje u saradnji sa Opštinom Varvarin, a u okviru projekta kojim se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja na teritoriji opštine Varvarin.
Ostavite komentar