„Ajde, skloni se u stranu, ti si moja briga"
Kruševac je nadaleko poznat po mnogo čemu – to je nekadašlja srednjovekovna prestonica Lazareve Srbije, grad sa bogatim istorijskim i kulturnim nasleđem…, ali kada kažete da ste iz Kruševca, prva pomisao je gluma, glumci koji su potekli odavde i Kruševačko pozorište koje je iznedrilo neke od najvećih glumačkih legendi Srbije i regiona.
Ova priča posvećena je upravo jednom takvom čoveku, koji je svojim talentom i radom obeležio poslednje godine serijskog, filmskog i pozorišnog života, kako Kruševca, tako i Srbije. On je glumac, komičar, profesor, humanitarac, ali pre svega čovek, koga popularnost nije podigla u oblake slave i nije mu oduzela ni trunku ljudskosti, koja ga čini još bogatijom ličnošću. Zbog svega navedenog, glumac Dejan Tončić zaslužio je da stane rame uz rame sa legendama, kao što su Miodrag Petrović Čkalja, Bata Paskaljavić, Taško Načić i drugi.
Dejan Točić rođen je 1971. godine u Prokuplju, osnovnu školu i matematičku gimnaziju završio je u Smederevu. Nakon toga, upisuje građevinski fakultet, ali spletom čudnih životnih okolnosti, u IV godini napušta građevinu i biva primljen na BK glumačku akademuju, odeljenje u Nišu.
Svog detinjstva se seća kao jednog bezbrižnog perioda, tokom kog se igrao ispred svoje zgrade i dolazio prašnjav kući.
-Svoje detinjstvo pamtim po prvim ljubavima, koje su bile mnogo drugačije od ovih današnjih, jer je bio doživljaj da se spremiš i da izađeš da vidiš simpatiju, upravo zato što nam nije sve bilo dostupno kao danas. Pamtim ga po prvim pločama koje smo slušali, po prvim odlascima na utakmice Partizana za koje smo živeli i po mnogim drugim lepim stvarima i doživljajima.
Glumu je zavoleo veoma rano, još tokom školskih dana, dok se pripramao za izvođenje školskih predstava u osnovnoj i srednjoj školi. Najveću pomoć i podršku tada mu je pružala nastavnica Nataša Rajić, koja je najzaslužnija za njegovu današnju profesiju, a ujedno i uspeh.
-Ja sam upisao građevinu, došao do IV godine, onda sam slučajno sreo svoju nastavnicu, ona me je pitala šta sam upisao, kada sam joj rekao da je to građevina, a ne gluma, ona je odgovorila da ne želi da priča sa mnom. Tako da mi je ona bila podstrek da ipak upišem glumu.
Prvi put je stao na „daske koje život znače" u osnovnoj školi, u nekom od Nušičevih komada, čijeg naziva danas ne može da se seti, ali pouzdano zna da je to bilo na sceni doma kultrure u Smederevu.
Za svoj prijemni ispit na glumi kaže da je to bio najgori prijemni u istoriji srpske glumačke umetnosti, ali takođe misli da je imao sreće, jer je prvu klasu tadašnje BK akademije, a sadašnje Akademije umetnosti, uzimao Ivan Bekjarev.
-Kada sam kasnije pitao profesora Ivana zašto me je primio, znajući da sam bio loš, zato što sam prijemni spremao tri dana, smatrajući da je to dovoljno, on mi je rekao da je tačno da se nisam pokazao ništa naročito, ali da je on u meni prepoznao nešto posebno. Tako da sam tom čoveku zahvalan i biću mu zahvalan do groba i stalno ponavljam da je taj čovek meni drugi otac.
BK akademiju upisao je 1995. godine, u vreme najveće inflacije, kada roditelji gotovo da i nisu primali platu, a marku, kako sam kaže, nikada u životu nije ni video. Kada se, nakon prvog semestra, zbog finansijskih problema, spremao da napusti Akademiju, Bekjarev mu je rekao: „Ajde, skloni se u stranu, ti si moja briga" i do poslednje godine mu je, sa raznih strana, nalazio novac za školovanje.
Njegov prvi profesionalni susret sa pozorištem desio se u predstavi „Betmen i lutkar" 1997. godine, Lutkarskog pozorišta Niš, rađenoj u režiji Kokana Mladenovića, gde se Tončić pojavio u ulozi Betmena. Tokom studija glume, tačnije u II godini, dobio je priliku da zaigra u predstavi „Ludi od ljubavi", gde je scenu delio sa Slobodanom Ćustićem i tu predstavu smatra svojim prvim profesionalnim karacima.
Na scenu Kruševačkog pozorišta prvi put je stao u predstavi „Tajna čarobne muzike", pre 23 godine, kao gostujući glumac, nakon čega mu je tadašnja upravnica našeg pozorišta, Jelena Ivanović, odmah ponudila stalni angažman. Međutim, zbog porodičnih prilika, tada je bio prinuđen da to odbije, ali sa dolaskom novog upravnika, Branislava Nedića, Dejen 2001. godine, dobija novu priliku i postaje stalni član glumačkog ansanbla Kruševačkog pozorišta. Ističe da nikad nije zažalio zbog toga, jer smatra da je to tada bila, a i danas je velika čast i privilegija i svoj angažman u matičnom pozorištu upoređuje sa potpisivanjem ugovora sa svojim omiljenim Partizanom.
Neke od njegovih pozorišnih ostvarenja su: „Koreni" – Adam Katić, „Aladin" – Džafar, „Buzdovan" – kapetan Ivulić, „Dosije vojnika Čonkina", „Čekajući Godoa" – Poco, „Zvonar Bogorodičine crkve", „Izbiračica 42" i mnoge druge.
Prvu televizijsku ulogu ostvario je u seriji „Stižu dolari", kao Šćepan Jovović mlađi, a onda su počele da se nižu televizijske serije u kojima je beležio značajne uloge. Samo neke od serija i filmova u kojima možemo videti Dejana Tončića su: „Jelena" – Lazar, „Ljubav, navika, panika" – Peca, „Agencija za SIS" – Anđelko, „Kafanica blizu SIS-a" – Anđelko, „Čitulja za Eskobara" – Ivančević, „Ljubav i mržnja" – Jovan, „Kuku, Vasa", „Totalno novi talas" – Sima reditelj, „Selo gori, a baba se češlja" – službenik u banci, „Vrata Srbije: Mojsinjska Sveta gora" i druge.
Prvu nagradu u karijeri dobio je na dečijem festivalu „Deltić festić", za predstavu „Tajna čarobne muzike" Karuševačkog pozorišta i za ostvarenje „Čarobnjak iz Oza" Lutkarskog pozorišta iz Niša. Dejan kaže, da su mu te nagrade ujedno i najdraže, iz prostog razloga što je tada u žiriju sedeo upravo Ivan Bekjarev. Prema njegovoj ličnoj evidenciji, u dosadašnjoj karijeri osvojio je između 20 i 30 nagrada.
-Druga nagrada koje sam se sada setio, a koja mi je podjednako draga, jeste nagrada koju sam osvojio sa jednim od svojih najboljih i veoma dragih prijatelja, pokojnim rediteljem, Zoranom Lozančićem. Tu nagradu smo osvojili u Kotoru, na jednom od najboljih dečijih festivala – ja sam dobio nagradu za najboljeg glumca, a Zoran za najbolju predstavu. Kada se setim te nagrade, vraćaju mi se sećanja na čoveka koji je dečije pozorište u Kruševcu podigao na jedan mnogo viši nivo, jer je bio čarobnjak i bio je sjajan u svom poslu i da je živ, mislim da bismo, iz godine u godinu, imali spektakl za spektaklom.
Iako je već imao prilike da zaigra sa njima, velika Tončićeva želja je da se ponovo na sceni nađe rame uz rame sa velikim imenima, kao što su Ivan Bekjarev ili Mirko Babić, a da tu predstavu režira Zoran Lozančić.
-To su neke moje želje, koje se, nažalost, više ne mogu ostvariti, a što se tiče onoga što je izvodljivo, to bi bilo da sada sa rediteljkom Snežanom Trišić završim predstavu „Režim ljubavi", na kojoj smo počeli da radimo. Sneža je stvarno jedna od mojih omiljenih rediteljki i mislim da će ovaj komad, koji treba da izađe u novembru, biti svojevrstan vrhunac njenog rada u K ruševačkom pozorišu. Ostale želje su mi da, sa Vladimirom Popadićem, uradim neki od naslova Henrika Ibsena, voleo bih da se bar nekoliko sekundi nađem u filmu Emira Kusturice ili da radim sa Bjeloglićem i tako…
Ovu priču završavamo sa nadom da će Kruševac i Kruševačko pozorište i u budućnosti iznedriti još mnogo dobrih i kvalitetnih glumaca, po kojima će naš grad biti prepoznatljiv.
Ostavite komentar