BEŠE NEKAD STARA ČARŠIJA

Smeštena u podnožju Lazareve tvrđave, Stara čaršija je bila centar nekadašnjeg Kruševca. Organizovan život lokalnog stanovništva, sa svojim trgovinama, zanatlijama i kućama, doprinosio je jedinstvenom šarmu ove istorijske oblasti. Danas, Stara čaršija svedok je prošlosti koji još uvek čuva delić duha starog vremena i kulturnog nasleđa Kruševca.

- Stara čaršija je nekad bila ulica popločana “turskom kaldrmom”, sa gvozdenim banderama, i sijalicama, po sredini i nekoliko uličnih česama koje su uvek curele. U našoj čaršiji postoje i dve srednjovekovne česme, Lazarička i Dobra voda. Ulica Cara Lazara sa bezbroj sokačića, prolaza, tesnaca, i zajedničkih dvorišta. Priča za sebe bila je, što bi se sada reklo, prva zona tada glavne ulice. Tu su živeli vlasnici plačeva i kuća koje su se naslanjale na uličnu kaldrmu – priča Prvoslav Pendić, slikar koji je odrastao u Staroj čaršiji.

Detinjstvo u Staroj čaršiji, kolektivistički i praktično porodični život sa komšijama, oblikovao je njene stanovnike da budu ono što jesu danas.

- Od rane mladosti privlačili su me zanati, pa sam se često vrzmao okolo i posmatrao te vredne zanatlije. Družio sam se sa zanatliskom decom koristeći svaki trenutak da im pomognem i ponešto naučim. Majstori su to primećivali pa su mi davali po neki poslić. Zarađivao sam svoj džeparac od svoje dvanaeste godine. Tih godina sam počeo da pušim. Onda je moglo da se kupuje po nekoliko cigareta, na takozvanu krčmu, dosetili se trafikanti kako da deci uzimaju džeparac. Sve što bi zaradili preko dana trošili smo na bioskope i slatkiše. I mi smo imali naš bioskop “14 oktobar”. Ja sam majci davao po koji dinar, kao i ona po neki put meni. Otac mi nije davao džeparac, a možda su se tako dogovorili. Najviše sam radio kod čika Nikole Ramića u kovačkoj radnji, družio sam se sa njegovim bratancem Roletom i on me je uvuko u kovačnicu. Počeo sam sa usitnjavanjem koksa za viganj. Kanta koksa pet banki, kutija cigara. Za popodne je moglo da se zaradi još za dve baklave, za veliku bozu iz čaše sa drškom i biciklistom na njoj. Žargonski smo je zvali “biciklista”. Ponekad bi imalo i za bioskop, mada smo češće upadali, a ponekad su nas puštale tetkice što cepaju karte, kada nema gužve ili ih poslušali po nešto. Pred prestavu bi se umili na uličnu česmu pa kasom u bioskop – seća se kroz osmeh Prvoslav i dodaje da je Stara čaršija bila privilegija za njene stanovnike.

- To je bila varoš, zona na koju su se naslanjani njeni krajevi, naselja i ulice. Grad je bio grad, čaršija sa naglaskom, pa smo kad bismo pošli ka njemu, govorili idemo u grad, kao u bilo koji drugi, iskreno nije nam značio puno. Naš život je bila stara čaršija. Kičma joj je bila ulica Cara Lazara na koju se naslanjala porta sa crkvom Lazaricom i krajevima koji su se naslanjali na nju. Iz bilo kog sokaka da kreneš morao si delom ulice Cara Lazara – priča Prvoslav i pojašnjava da se Stara čaršija se sastojala iz krajeva.

- „Portaši” su bili (svi oko porte, Miličine ulice , deo oko Vuka i zelene pijace, do stare kafane “Grozd”, preko puta FAMA-a i Uljare, stare Merime do pumpe, nekada Donje vage). „Balšićevci” su pokrivali „staru“ Balšićevu. Pod Balšićevom ulicom se protezao Mijatov čair koji se sastojao od dve kolonije: (radničke i milicajske), zvalu su nas “Čairci”. Kratka ulica Zmaj-Jovina razdvajala je ove kolonije i vezivala ih za glavnu ulicu Cara Lazara, a Lovačko sokače je povezivalo Balšićevu sa Čairom. Dužinom ulice Car-Lazar levo i desno načičkane su spratne kuće sa dućanima i zanatskim radnjama u prizemlju. Na ulicu, između kuća, bilo je prolaza koji su vezivala zajednička dvorišta sa manje imućnim stanarima, sa jednom česmom ili pumpom za vodu. Tu su živeli “Staročaršijanci”. Kada se pođe ulicom Jordana Simića, prema prugi i železničkom naselju stiže se u takozvanu Pic-malu. U njoj žive “Pic-malci”. Naselje naslonjeno uz prugu bilo je naseljeno železničarskim porodicama i metalskim radnicima. Tu je radio i otpad sekundarnih sirovina pa je nekoliko Romskih porodica živelo u, obično plavim, kućicama naspram otpada. Klinci su se se snalazili za obojene metale. Kraj je bio poznat po golubarima i lokerašima kao i lovcima i ribolovcima. Preko pruge bila su prazna polja, bare bašte i kukuruzišta, sve do Morave pa ih je taj položaj upućivao na lov i ribolov – nabraja slikar.

Stara čaršija živela je nekim, svojim, posebnim životom.

- Svega je tu bilo, a najviše zanatskih radnji, kafana i dućana. Pri dnu ulice je bila otkupna stanica “Seme” gde smo prodavali kamilicu, lipu, zovu... Kod “Svlopreljca” otkupljivala se svilena buba. Odozdo ka gradu ređale su se zanatske radnje. Kazandžije, užari, staklorezci, grnčari, sodadžije, obućari, vulkanizeri, kolari, pekari, limari, terzije, traksleri, nožari, kovači, berberi, vunovlačari, bravari pa čak i radionica za popravku bicikala. Vlasnici su živeli na spratu iznad radnji. Spratovi su bili sa sređenim fasadama. Ličeli su na minijaturne dvorce ili tvrđavice. Balkoni su bili obavezni, na čijim je ogradama od kovanog gvožđa visila ćebad, čerge pa i posteljine. Na simsu visilo je cveće. Visoke topole uz ulicu nadrastale su kuće. Na vrhovima su se pilile gugutke, dok su se u krošnjama krili čaršiski dživdžani, cvrkutali i dizali dževu. Na kućama su obavezno ispisivane godine gradnje i inicijali, u malteru, da se zna kada je gazda taj i taj napravio kuću sa radnjom. Jedno bez drugog nije moglo. Na uzanim plačevima, u nizu ulicom behu ušuškane slične ali orginalne. Svaka od njih je živela svoju priču. Ispred svake kapijice bila je uska klupica. Zbog teskobe kapija je bila i ograda i kapija. Te klupe su čuvale večernje priče, smehove, pa čak i prve poljupce. Po klupama smo i zakazivali viđenja: „Vidimo se kod Tiške na klupu“ ili „Čekam te na klupu kod Đure pekara”. Svi smo znali svoje klupe. Naša klpa je bila “Miletina klupa”. Neke majstorske žene bi pod mišku iznosile male hoklice, pa bi se šetajući od klupe do klupe skupljale dnevne abrove. Devojke zrele za udaju šetale su ulicom vukući za ručice neka derišta od starijeg brata ili sesre. Momci su išli u grad na korzo. Zanatlije su, na klupama sedeli i pričali o poslovima uz po koju čašicu, a deca jurcala i sedela po ivičnjacima. Kola nije bilo sem špeditera na koje su se kešala do nekle pa bi se trkom vraćala. Prošla bi po neka olimpija, škoda, fića eventualno tamić drndajući se po kaldrmi. Tako do kasno u noć. Najstarija kafana se zvala “Musa i Marko”, pa “Grozd” i “Car Lazar”. Te kafane odavno ne rade, ostale su samo zgrade i sećanja, na vreme kada su bile u punoj snazi i na dobrom glasu. U sred čaršije jele su se najbolje baklave i pila boza. Poslastičarnica se zvala „Vardar“. Samo tri bakalnice pokrivale su potrebe stanovništva i ostalih namernika, a bilo ih je. Cela Župa se oslanjala na Staru Čaršiju, pa i sela do Trstenika pa i Varvrina. Bakalnice „kod Mice”, „kod Rođe“ i „kod Ruže“. Dovoljno robe da hrane to stanovništvo, pa još na domak porte „Zelena pijaca“, taman. – seća se Prvoslav i kaže da je od Stare čaršije danas ostao tek trag onoga što je nekada bila.

- Sada je previše svega u “Staroj Čaršiji”, ne kažem da ne treba, treba. Stara čaršija sad liči na šareni ringišpil, vrti se i šara. Šarene samousluge sa šarenom robom. Trotoari puni frižidera sa reklamama i odbačenim kartonskim ambalažama. I narod šaren, provlači se i vuče šarene kese. Niko ni za koga ne zna i neće ni da zna. Jure vozila, svi se nekud žure, i uvek kasne. Nema gugutki, nema dživdžana, samo dim, prašina i voda kad padne jača kiša. Svega ima previše, sem odvoda i kontejnera za kišu i trule banane. Gradi se, i treba. Nove građevine na mesto starih niti su slične, niti orginalne kao stare. Sem što su nove i ogromne ništa ih drugo ne spaja, a kamoli uklapa u „Čaršiju”. O čaršijskom duhu da i ne govorimo. Moja „Stara Čaršija” zadržala je samo ono „stara“ uz čije trotoare niču novi šareni zubi, onako ad-hok pa joj kuće koje su je negovale i po kojima se prepoznavala liče na zube za vađenje Od Stare Čaršije nam ostaše samo nadimci po kojima smo se razlikovali od drugih. Sare, Rpe, Zuja, Keža, Karajoca, Kuri, Tiška, Ganča,Bokac, Cevka, Ata, Bale, Budža, Bulja, Peginac, Čokac, Sloci, Panja, Kiri, Buđoni, Pita, Mazalo, Zec, Džikac, Čvorak; Meda, Štuka, Ćita, Lamba, Đavo, Role, Musa, Gija, Sisa, Fuškija, Šeki, Šija, Banča, Šilja, Krpa, Burda, Šprekenzi, Paja, Dedli, Ale, Tolinac, Laja, Buzda, Spidža, Kamba, Fanfulja, Zejtin, Kepa, Strlji, Mine, Čupko, Konzula, Murat, Šeni, Šujda, Čojba, Glavonja, Šifra te braći Paganini... Živima pozdrav, otišlima pomen! – sa setom priču završava Prvoslav Pendić.

POSETA ČLANOVA SAVETA EVROPE KRUŠEVCU

SVETSKI DAN TELEVIZIJE OBELEŽEN U GERONTOLOŠKOM CENTRU

NOVA IKT OPREMA ZA KRUŠEVAČKE VRTIĆE

DANAS JE SVETSKI DAN TELEVIZIJE

SABOR SVETOG ARHANGELA MIHAILA – ZAŠTITNIK VERE I PORODICE

RADIO VEZA - VID SIGURNE KOMUNIKACIJE: DODELJENA OPREMA ZA 18 POLAZNIKA RADIO VEZISTA

DANAS SE OBELEŽAVA SVETSKI DAN DETETA

ZORAN TOMIĆ ODRŽAO SASTANAK SA PREDSTAVNICIMA MINISTARSTVA DIGITALNOG RAZVOJA,INOVACIJA I AEROKOSMIČKE INDUSTRIJE REPUBLIKE KAZAHSTAN

MESNA ZAJEDNICA RASADNIK -ODGOVORNA ZAJEDNICA SVIH STANARA

JAVNI POZIV ZA NABAVKU KVALITETNIH PRIPLODNIH GRLA