LJUBAV PREMA MUZICI OD MALIH NOGU

Irena Milosavljević 09-08-2024

U Kruševcu je davne 1948. godine počela sa radom niža Muzička škola smeštena u Obilićevoj ulici. Prvih deset godina rada škola je imala brojne probleme oko školske zgrade, nabavke instrumenata, finansiranja ali zahvaljujući entuzijazmu, ljubavi prema muzici i pedagoškom radu njenog prvog direktora i njegovih kolega nastavnika škola je postizala najbolje uspehe. Stalno je bogatila muzičku kulturu grada i čitavog tadašnjeg sreza.

Škola 1979. godine je dobila naziv Osnovna muzička škola „Stevan Hristić“ a oktobra 1992. godine je preseljena u Čupićevu ulicu broj 25. Danas ova ustanova radi punim kapacitetom, razvija se , nadograđuje i niže brojne uspehe.

Kruševljanka Gordana Aleksić, inače pedijatar Doma zdravlja Kruševac pohađala je muzičku školu i to na nekadašnjoj lokaciji, upravo u Obilićevoj ulici te je s toga i za školu i za samu zgradu vežu brojne uspomene.

-Sadašnja zgrada gradskog odbora SPS u Obilićevoj ulici zapravo je stara zgrada muzičke škole i većina Kruševljana, onih malo starijih, po tome je i pamte. Jedno divno zdanje ali pre svega meni drago zato što me vraća u detinjstvo i vreme muzičkog obrazovanja za koje mislim da mi je pomoglo u životu u više aspekata- kaže dr Aleksić koja je osnovnu muzičku školu upisala 1976. godine.

-To je 1976. godine bila osnovna ili kako se tada zvala niža muzička škola i uvek su se na ulazu u zgradu čuli zvuci raznih instrumenata. Dvorište je uvek bilo puno dece a ono što je bilo zanimljivo jeste da su tu dolazila deca iz svih osnovnih škola grada Kruševca i to je bilo stecište nas zaljubljenika u klasičnu muziku- kaže Aleksić koja više decenija nije obišla zgradu, gde je stekla diplomu niže muzičke škole.

-Hodnik je vodio do učionica, a moja se nalazila na kraju sa leve strane. Ne mogu da ne pomenem nastavnicu Nelu Savić i naviru uvek uspomene i emocije kada se prisetim tog perioda. Zgrada je uvek imala neki poseban miris, miris starog nameštaja a u njoj se i sada nalaze starinske kaljave peći. Što bi se reklo pravo gospodko zdanje koje je kod nas učenika ulivalo posebno poštovanje- kaže Aleksić koja se priseća da joj je muzička škola donela obrazovanje, ali i brojna prijateljstva.

Učili smo najpre osnove klasične muzike i to je jedna divna stvar za ljubitelje a ujedno smo se i družili . Sećam se da smo pre početka časa solfeđa pravili male rok koncerte i to nam je bio predah- priseća se sa osmehom danas uspešan lekar, pedijatar ambulante za decu i omladinu i dodaje da je sa nekim ljudima sa kojima je išla u muzičku školu i danas u kontaktu.

Inače, klavir se u velikoj sali zgrade u Obilićevoj ulici još uvek nalazi.

-Upravo u toj sali smo imali pomenute časove solfeđa a istovremeno je služila i za javne časove koji su za sve nas đake bili veoma značajni. Ti časovi su se održavali subotom, i na njima smo prezentovali šta smo naučili i koliko smo napredovali. U sali je bio jedan beli, polukoncertni klavir . Danas sala izgleda drugačije i ima drugu svrhu i namenu - kaže dr Aleksić i ne krije da je na svakom javnom času bilo i pozitivne treme.

Kod kuće i dan danas sviram, imati instrument je blagodat - zaključuje dr Aleksić i dodaje da je klavir obavezan kada se okupi dobro društvo.




Ukupno komentara 0

Ostavite komentar