MIGUEL I GALA ŽIVE ŠPANSKO SRPSKU TELENOVELU

Miguel Haramiljo Postigo , Španac i dr Gala Živković Kruševljanka kako kažu žive , špansku telenovelu. Upoznali su se na čudan, sudbonosni način , tačnije upoznala ih je truba Dejana Petrovića

- Naša ljubavna priča se može ispričati u kratkoj i u dužoj verziji. Kao španska telenovela. Upoznali smo se sasvim slučajno leta 2015. kada se Birfest održavao u Beogradu. Ja nikad nisam bio na takvom festivalu ovde (već sam bio godinu dana u Srbiji), ali odlučio sam da probam i, kako se ovde kaže, "da me vidi narod". Na drugom kraju grada bila je Gala, umorna od provedenog leta spremajući ispite na Medicinskom fakultetu, na nagovor svojih drugarica krenula putem istog. Dok je Dejan Petrović virtuozno uveseljavao ljude svojom trubom, u nekom trenutku osetio sam da su ljudi počeli da se udaljavaju od mene i ja sam ostao sam na sredini kruga. I pošto sam Španac i ponekad nisam baš bistar, mislio sam da su hteli da igram u sredini. Međutim, za manje od sekunde krug se zatvorio oko mene i počela je šutka. Prilično sam niži od prosečnog Srbina (iako sam „normalne“ visine u svojoj zemlji), ali leteo sam. Na moju sreću, sleteo sam na Galine noge. Ne znam šta bi pametan čovek mogao da kaže u tom trenutku, ali šta god da je bilo, funkcionisalo je. Kad smo počeli da pričamo, bilo je kao da smo se znali ceo život i devet godina kasnije svakog dana se zahvaljujemo što smo bili na pravom mestu u pravom trenutku – počinje razgovor za Politikin Magazin Miguel.

Inače, Miguel je filmski postproducent, supervizor vizuelnih efekata i stand-up komičar, rođen je u septembru 1992. u Sevilji, Španija, dok je dr Gala , doktor medicine, rođena Kruševljanka, avgusta 1991. i trenutno je na specijalizaciji iz ginekologije i akušerstva u GAK Narodni front.

Na naše pitanje šta je zapravo bilo presudno da žive u Srbiji odgovaraju:

- Došao sam u Srbiju nakon života u Turskoj, gde sam radio kao grafički dizajner. Posle prvog odlaska od kuće na studije u Madrid i nakon toga na prvi posao u Istanbulu, već sam izašao iz zone komfora, i za mene povratak „u gnezdo“ nije postojao, već samo korak napred. Da budem iskren, za Srbiju sam čuo prvi put preko nekih prijatelja u Turskoj. Posle malo istraživanja, video sam da je u Srbiji filmska industrija bila u porastu i nije bilo toliko ljudi ni studia koji su se time bavili. Tako da sam spakovao kofer, kupio kartu i krenuo ka Srbiji. Nisam ni znao tada da će postati moj dom. Vezano za to, imam jednu malu anegdotu. Kada sam kupovao avionsku kartu, imao sam dve opcije na sajtu gde sam tražio, jeftiniju kartu sa presedanjem u Briselu od 12 sati i regularnu sa presedanjem od 2 sata. U tom trenutku mi se to činilo kao avanturistička ideja, ali verujte mi, 12 sati je dosta vremena. Kada sam konačno stigao, sa svega 200-300 evra u svom džepu i rezervacijom za šestokrevtnu sobu u malenom hostelu u Zemunu, bio sam srećan što počinje nova etapa u mom životu. Što se posla tiče, nisam gubio mnogo vremena, jer sam već nakon nedelju dana našao fantastičan posao u jednom studiu na Dorćolu u kom ću provesti naredne tri godine. To je bilo još jedno iskustvo ili pak lekcija koje je uticalo na moj dalji razvoj u profesionalnom svetu.

Kako se odvija Vaš život ovde?

- Generalno naš radni dan počinje jako rano, u 6 ujutru, zajedničkim doručkom i kafom pre nego što ispratim Galu do klinike. Nakon toga naš mali mops Frenki i ja idemo u šetnju do Čuburskog parka. Vraćamo se u stan, ja snimam jedno dva rilsa za instagram, jer je najbolje osvetljenje u jutarnjim časovima, a nakon toga počinjem sa radom. Pre par meseci sam završio jedan veliki projekat za Dizni plus, a trenutno počinjem projekat za Netfliks. U popodnevnim časovima, kada Gala nije u dežurstvu, rezervisano nam je za zajedničku šetnju ili kraće izlete, zavisno od vremena i raspoloženja. Ali to je naravno jedan običan radni dan. Kad je vikend i imamo slobodno, na prvom mestu nam je odlazak kod tasta i tašte u Kruševac, ili kako ga ja zovem, "Ciudad de Kruševac, moj rodni grad". Tako da generalno naš život, kao mladog bračnog para, teče i trudimo se da iz svakog dana izvučemo ono najbolje.

Šta je to što Vam se najviše dopada, a šta smeta?

Srbija ima toliko stvari koje zaslužuju pohvalu, ali toliko smo navikli da ih vidimo svaki dan da ponekad ih i ne cenimo dovoljno. Iako je kliše, u svakoj zemlji prvo primećujemo hranu, piće, muziku i kulturu jednog narada. Pokušaću da idem malo dalje. Taj spoj kulture od grada do grada, od naglaska do naglaska, kako Užičanin, Piroćanac i Novosađanin, koji imaju takve sitne razlike, u narodnoj nošnji, kad govore srpski i čak po različitom imenovanju istih jela mogu da žive kao jedna celina, jedan veliki orkestar koji se sastoji iz više različitih instrumenata, a svi zvuče kao jedna prelepa melodija. Naravno, svestan sam da nije sve perfektno, ni ovde ni u ostatku sveta. Moj moto je da je čaša uvek do pola puna. Međutim ako bih morao da navedem šta je to što mi se najmanje sviđa, jeste saobraćaj i način na koji ljudi voze. Možda je to ono moje iskonsko, jer ipak sam Španac i mi stvarno volimo sporije da vozimo, možda zato što smo većinu vremena pod uticajem sunčanice. U svakom slučaju na tebi je kako ćeš da posmatraš okolinu i da raj na zemlji ne postoji, ukoliko ga sam sebi ne napraviš.

Miguel i Gala kažu da njihovu ljubav ljudi jako vole i da okolina veoma pozitivno glead na njihov brak

- Oduševljenje je prava reč za to. Ljudi obožavaju priču kako smo se upoznali, kako funkcionišemo na više jezika, gde smo sve živeli i sve naše dogodovštine. Preselili smo se u Prag nakon završetka Galinog fakulteta i živeli tu skoro tri godine, stekli divne prijatelje, pa u Minhenu godinu i po dana i nekako imamo magnet za anegdote. Svašta nam se dešavalo što bi neko u principu uzeo kao loše iskustvo, ali mi smo to pretvorili u životne lekcije i sad imamo šta da pričamo do kraja života. Ljudi u Španiji, posebno u Sevilji obožavaju Galu, jer isto toliko koliko sam se ja dobro uklopio u srpsku kulturu, tako se i ona u špansku, kao da smo zamenili mesta prebivališta na rođenju. Nikada nismo dobili negativan komentar, ni ovde ni tamo. Jedina stvar je da se ljudi šale pa kažu da je razumljivo što sam ja izabrao nju, jer je prelepa, a ja sam....ok čovek.

S obzirom da ste Stand up komičar, gde nalazite inspiraciju?

-Od kad znam za sebe, ja volim komediju. Bio sam jako mirno dete, uvek sam voleo da maštam, izmišljam priče i pišem. Vremenom sam razvio sposobnost da pišem satiru, pa čak i crni humor, koji mi je poseban favorit. Inspiraciju nalazim u svakodnevnici. Ja na primer uvek pokušavam da pravim humor koji se bazira na suštini ljudskog karaktera. I uvek se trudim da moje fore budu "Evergrin". Volim da kažem naglas, ono što svi misle, to je suština i temelj mog humora.

Kako ste uspeli da svladate i naučite srpski jezik?

- Istina je da uvek kad nastupam kažem da sam naučio srpski tako što da bih uspeo da nađem brze i efektivne argumente u „raspravi“ protiv Srpkinje, morao sam da „propevam“. Ali prava istina je malo drugačija. Upoznao sam Galu dok je bila na studijama medicine. Kada sam video koliko ima da uči, želeo sam da joj nekako pomognem i s vremena na vreme sam pratio u knjizi dok je ona ponovljala lekcije i tako pratio svaki njen izgovor i akcentovanje. A možda sam samo hteo da provedem više vremena sa njom. Svakako ona je završila Gimnaziju i to društveno-jezički smer i uvek se trudila da me ispravi kad god bih nešto pogrešio. Mislim da je to jedan od razloga zašto nemam španski naglasak i teško se primećuje odakle sam. Pored toga i preko svega, razgovor sa ljudima je uvek najbolje rešenje i način kako naučiti strani jezik.

Gala je od malih nogu znala da želi da pomaže ljudima, iako se trudi da sve svoje talente neguje i usavršava , ipak najviše voli svoj poziv, ginekologiju i akušerstvo

-Na prvi pogled moglo bi se reći da ja kao lekar i Migel kao filmski postproducent smo potpuno na suprotnim stranama kada su u pitanju karijere. Međutim, od kako smo se upoznali, šalimo se kako sam ja umetnik u telu naučnika i on naučnik u telu umetnika. S jedne strane, ja koja imam sopstvenu kolekciju naslikanih Pikasovih slika, pričam četiri strana jezika, ceo život pevam u horu, Migel pravi sapun u kućnim uslovima sa starim uljem i natrijum hidroksidom i pita se šta bi bilo potrebno da ljudi kolonizuju Mars. To pak, ne znači da nismo izabrali prave profesije. Od malena sam znala da želim da pomažem ljudima, ali trenutak kada sam znala da će moj poziv biti ginekologija i akušerstvo je onda kad sam prisustvovala prvom porođaju, još na fakultetu, jer porađati i biti na samom izvoru života je neprocenjena privilegija. S druge strane, lepota Migelovog posla je što nije geografski vezan za posao, nije jezički limitiran, nema nostrifikacija niti bilo kakvih ograničenja. Svakako, lako je razumeti jedan drugog kada međusobno razgovaramo na kraju dana o tome kako nam je prošao dan. Tu smo mi našli balans između naših profesija. Verovali ili ne, specijalizant ginekologije i akušerstva i filmski postproducent su dve profesije koje su rođene jedna za drugu.

Kakvi su planovi za budućnost?

-Naši planovi za budućnost se ne razlikuju mnogo od drugih bračnih parova, porodica, uspešne karijere i miran i zdrav život. Nismo isključivi, ne planiramo ništa na duže od mesec dana, tako nas je barem iskustvo naučilo od zadnjih 6,7 godina, srećni i zadovoljni i trudeći se da sledeći dan bude bolji od prethodnog. Najbitnije od svega je da ne gubiš nadu i volju, jer kao i u komediji, najbolji nastupi su nastali iz improvizacije. Tako i u životu, nekada život neće da ti da nešto u datom trenutku, ali to ne znači da čovek treba da prestane da se bori za svoje snove. Pre svega, moj cilj u životu je da šta god da radim ima nekakvog smisla. Cilj je tu i ponekad ono što nas sprečava da stignemo smo mi sami. Osmeh na licu neće otkloniti sve probleme, ali isto tako kao što odmaranje od deset minuta može da olakšava rešavanje nečega za šta si mislio da nema nikakvog rešenja, kao i pozitivno razmišljanje da pomogne da jedan katastrofalni dan postane malo bolji od prosečnog.

Miguela je posebno opčinio Lazarev grad

-Kruševac za mene ima nešto posebno što ne znam da li bih mogao da objasnim rečima. Opet kažem, Beograd je grad u kome živim 90% vremena i volim ovaj grad, ali Kruševac me podseća na dom. Možda zato što prepoznajem sličnosti između Kruševca i mesta u kome sam proveo većinu svog života, jer rođen sam u centru Sevilje, ali smo kasnije kupili kuću u Kamasu, predgrađu same prestonice. Ili pak toliko volim svoju ženu da sve što je vezano za nju smatram svojim. Istorija grada, ulice, gastronomija ili jednostavno jedna klupa u parku pored crkve Lazarice mene čini najsrećnijim čovekom na svetu. Mislim da je to nekakva hemija između Kruševca i mene. Kao kad te pitaju "Zašto voliš svoju ženu?", a ja bih mogao da nabrojim sve što obožavam kod nje, ali na kraju dana to je jedan osećaj koji ne mogu da objasnim.

Šta je to što ste prvo primetili kada ste došli?

- Samo što sam izašao iz aviona, još davne 2013., prvo što sam ugledao je aerodrom Nikole Tesle u Surčinu. Sada izgleda fantastično, renovirano, ali tada je bilo par tih nekih sitnica koje su ostavile na mene prvi utisak. Imao sam osećaj kao sam u filmu „Povratak u budućnost“ i da sam u nekom limbu između savremenog doba i 1965. Pored toga, prvi miris koji sam osetio samo što sam stigao bila je vlaga od iverice. Možda bi neko pomislio na to kao na nešto negativno, ali ja ne. Nekako sam imao osećaj da iza hodnika od gumenog poda i zida od iverice me nešto veliko čeka, što će mi promeniti život zauvek. I nisam nimalo pogrešio. Zaljubio sam se u muziku odmah prvog dana. Sve mi je bilo fascinantno čak i gradski prevoz. Nova zemlja, nova iskustva, to se ne može kupiti.

Šta nedostaje Lazarevom gradu?

- Po meni Kruševac je idealan. Možda sam subjektivan, ali tako je kako je. Ali ako mene pitate, dece nikad dosta, ulice i parkovi treba da budu ispunjene dečijom grajom i smehom, ali to ne želim samo za Kruševac, već za ceo svet. Da mi zajedno kao društvo brinemo o njima i da delimo s njima naša životna iskustva. Nema lepšeg sveta od onog koji je pun vesele i srećne dece.

Kakva je Vaša poruka mladim ljudima?

- Možda vam se čini da je život sada teži nego što je bio pre. Ali ja se iskreno ne slažem u potpunosti (osim naravno, u nekim konkrentnim situacijama). Kada stignemo do nekih godina, mi pokušavamo da maštamo o prošlosti, kako nam je bilo pre i kako smo bili srećni. Najbitnija stvar u životu je biti ljubazan, pogotovu jedni prema drugima. Svestan sam da su sada u modi rečenice kao "Pa moraš da se guraš!" ili "Nemoj da budeš fin, jer to ljudi smatraju kao da si glup.", ali nije bitno šta većina smatra da je norma ponašanja. Bitno je da ti znaš ko si i šta si. Ako ti želiš da pomogneš drugima i da daš sve od sebe da narod bude srećniji, uradi to! Posle će proći godine i onda niko od nas neće biti tu. Život se završi za tren oka. Budite srećni i činite srećnim ljude oko vas. Neko može da bude srećan na Maldivima, a drugi može da bude srećan dok gleda kako se spušta sunce dok gleda grad sa Kalemegdana. Budite najbolja verzija sebe!

POSETA ČLANOVA SAVETA EVROPE KRUŠEVCU

SVETSKI DAN TELEVIZIJE OBELEŽEN U GERONTOLOŠKOM CENTRU

NOVA IKT OPREMA ZA KRUŠEVAČKE VRTIĆE

DANAS JE SVETSKI DAN TELEVIZIJE

SABOR SVETOG ARHANGELA MIHAILA – ZAŠTITNIK VERE I PORODICE

RADIO VEZA - VID SIGURNE KOMUNIKACIJE: DODELJENA OPREMA ZA 18 POLAZNIKA RADIO VEZISTA

DANAS SE OBELEŽAVA SVETSKI DAN DETETA

ZORAN TOMIĆ ODRŽAO SASTANAK SA PREDSTAVNICIMA MINISTARSTVA DIGITALNOG RAZVOJA,INOVACIJA I AEROKOSMIČKE INDUSTRIJE REPUBLIKE KAZAHSTAN

MESNA ZAJEDNICA RASADNIK -ODGOVORNA ZAJEDNICA SVIH STANARA

JAVNI POZIV ZA NABAVKU KVALITETNIH PRIPLODNIH GRLA