U okviru projekta „Priče sa Lazarevog dvora“ planirano je da se podsetimo i opišemo , kroz deset tekstova, kulturu jezik, veru, istoriju, arhitekturu, zanat, hranu... U okviru prvog teksta razgovarali smo sa kruševačkim pesnikom, Nebojšom Lapčevićem, čija se, kako on kaže, jedna grana njegovog stvaralštva odnosi na tradicionalne, istorijske i hrišćanske teme u njegovim knjigama Krst svetog cara Konstantina, Zavet vojvode Prijezde, Lazarevo obretenije...
Njegova priča počinje ispred zidne slike "Obretenje Lazrevo" koja se nalazi se u holu Doma sindikata na Trgu kosovskih junaka, na prostoru od 40 m² i rad je čuvenog slikara Milića od Mačve. Otkrivena je 27. juna 1971. godine, povodom proslave "Šest vekova Kruševca".
Vi kao kruševački pesnik , recite nam Vaše viđenje tog vremena?
Nasleđe, istorijsko ili književno, svakako, da određuje naše svetolazaravo opredeljenje, pa i moje kao rođenom Kruševljaninu... Moja priča kao pesnika je u suštini samog poetskog iskaza, gde sam čini mi se „svoj dug“ zavičaju u dosadašnjem radu unekoliko priložio... Pesnik-delatnik svakodnevno stihove pridodaje u tom smislu...Jedna grana mog stvaralaštva odnosi se na tradicionalne, istorijske, hrišćanske teme i to u knjigama: Krst svetog cara Konstantina, Zavet vojvode Prijezde, Lazarevo obretenije... U saradnji sa kompozitorom Mladenom Miloradovićem, nedavno sam napisao i libreto za operu „Predrag i Nenad“ koja je u pripremi u Nemačkoj, gde sam uveo i likove Vuka Karadžića, Getea, Grima i Kopitara... Ako se vratimo na Kosovsko opredeljenje, to je već životni stav, izvorno hrišćanski stav, i kao takav tumačen je u narodnoj svesti kroz vekove.
Vaše mišljenje, saznanja, kako je tada funkcionisao jezik, govor , kultura?
U operi Lazarevo obretenije, upravo, u prvoj slici Zidanje Kruševca, pokušao sam da dočaram život prestonice, bogatstvo društvenog života i kulture tog vremena... U prvom stihu Sveti Amos, (slava kneza Lazara), obraća se Svetom Knezu i graditeljima „Ako Gospod neće sazidati grad, zidari su nam uzalud...“ Dok se zidala Lazarica, dok je prenošen moravski kamen čula se pesma, mogla se osetiti svetlozarna lepota grada koji je živeo punim plućima koji je deo evropske civilizacije tog doba. Kneževu večeru, simbolično kao Tajnu večeru, naslikao je Milić od Mačve, u poliptihu slika „Mali kosovski olatarić“, koji će nositi ratnik na leđima da se pomoli pre bitke... Dakle, srpska vojska nije krenula u boj iz neke šume, nejasnih konjušnica, šatora, već iz prestonice u punom sjaju, dobro organizovane države tog doba. U narodnim pesmama, ili guslarevom pisku oseti se duhovna moć i blagodat Božja nad tvrdim temeljom našeg jezika koji je vitalan deo našeg identiteta... Toj struni, tome se moramo vraćati.
Koliko se pažnje posvećivalo obrazovanju i čuvanju jezika?
Ključni stih kaže Knez Lazar „Srce moje ja u zidine stavih“, tačnije, to peva bariton svetskog formata Željko Lučić u upravo izvedenoj operu u Kolarčevoj zadužbini... Što će reći da „reč“ dolazi iz čistog srca. Vreme je učinilo da je danas sačuvana samo osamnaest metara visoka Donžon kula sa četiri kamena stepenika između prizemlja i prvog sprata. Simbolično i u ovakvom ruševnom stanju, temelj, prizemlje i spratovi su večita obrazovna institucija kroz kuju treba graditi budućnost, sprovoditi i učiti nove generacije... Slično je sa očuvanjem jezika i književnosti... I reći ću kao jedan od potpisnika incijative za obnovu Lazarevog grada, što sam u prvoj slici opere, Zidanje Kruševca i na konfernciji za štampu tome i posvetio, upravo je literatura čuvar jezika, naš pamtivek... Na Vaše pitanje, koliko se pažnje tada posvećivalo obrazovanju i stvaralaštvu, rekao bih – suštinski znatno više nego danas, jer je ta duhovana hrana za srednjevekovnog čoveka predstavljalo kao hleb naš nasušni...
Šta mislite šta je bila inspiracija pesnicima tog vremena?
U viteštvu, časti i ljubavi neiscrpna je inspiracija... Jovan Bogoslov kaže „Bog je Ljubav!“ Sve što proizilazi iz ljubavi zapisano je u svim ljudima kao obraz, ikona Božja... Naša je priviliegija obraćati se ikonama u crkvama moravskim; Tromoravlje je Božji prostor sa mnogim darovima... Guslar Filip, ili Slepa Jeca, mnogi nepoznati pojci su naš pamtivek, u današnje vreme to je „mikročip“ srpskog jezika kome se treba vraćati. Prva inspiracija je svakako ljubav, Maksim Ispovednik govori da „način postojanja treba da bude u ljubavi“. Ljubav sve prevashodi... Na trgu u Kruševcu imamo spomenik despota Stefana Lazarevića, pesnika, viteza, srpskog vladara, diplomate svog vremena, za koga u Vikipediji piše: mesto rođenja Kruševački grad, Moravska Srbija.... Književni klub Bagdala dodeljuje decenijama književnu nagradu „Bagdalin prsten despot Stefan Lazarević“... Kao pouka svima neka su reči Prepodobnog Justina Ćelijskog: „Sa visoke kosovske osmatračnice vrši se smotra nad celokupnom istorijom našom od Kosova do danas“ To su obaveze savremenog trenutka... Šta je to telo bez duše, to je reč bez jezika. Ipak, pesnika će uvek svoj stih nositi kao kost na jeziku.
Vi ste napisali u saradnji sa kompozotorom Miroljubom Aranđelovićem Rasinskim prvu kruševačku operu?
Kao stvaralac biti napojen, ispunjen umetničkom energijom koja neprestano zrači sa Milićevih slika velika je privilegija... Prema fresci Obretenije Lazareve glave (Dom Sindikata) napisao sam libreto za operu Lazarevo obretenije, komponovao je Miroljub Aranđelović Rasinski i koja je bila izvedena u Lazarevom gradu povodom 650 godina grada, a u februaru mesecu ove godine, takođe je izvedena, u Kolačevoj zadužbini u produkciji RTS-a. Milić Stanković (Milić od Mačve je Kruševcu darivao Umetničko trojstvo još od 1971. godine, povodom šest vekova Kruševca: fresku Obretenije Lazareve glave i spomenik Majka Srbija i Majka Grčka na trgu Kosturnica 1999. godine, i sa rečima Milića: ,,Jednu pregradu iz ovog Kovčega Zaveštanja izručio sam, ovde, na radost i polzu slavnoga Srpskoga naroda... „U slavnom carskom gradu Kruševcu“. Sve navedeno je moja neprestana inspiracija, i tako će biti dok god pijemo vodu sa Lazareve česme.
Koliko i na koji način u današnje vreme , kao pesnik se borite da sačuvate, veru i tradiciju ?
Pesnik je obavezan samo prema svojim stihovima, po Borhesu „Prema lepoti svojih stihova“, kad sveti zanos poezije je pesnikov svesvet... No, baveći se tradicionalnim temama nastojaću da očuvam taj plamen, to i jeste izazov čitave naše generacije... Recimo kao što to čini Matica srpska, koja me je ove godine primila u svoje članstvo... Svakako, taj žar čuvaću i kao kao dobitnik nagrade za knjigu godine 2023. bio sam ovenčan velikom nagradom Meša Selimović, to jedna od najznačanijih nagrada koja je stigla u naš kraj. Svaka pesma je likovna poetika, knjiga „Filatelist“ doživljaj različitih krajeva sveta i svega što je u tom svetu, i u životu koji je „nedovršena kolekcija“. Ali uvek je potrebno vratiti se zavičaju... U romanu „Sejač“ koji će uskoro izaći, čiji je odlomak objavljen u broju jun-avgust Letopisa Matice srpske, vraćam temu pomoravlja u srpsku književnost. Odjeci u srpskoj književnosti i prijem u mnogim gradovima povodom nagrađen knjige bili su izuzetni... Ipak, takve prigode, nažalost, nije bilo ovde; moj rodni grad o kome pišem, Kruševac kojeg pominjem na svakom mestu i svim medijima, zasad, nije dovoljno u tom sazvučju... Na premijeri opere Lazarevo obretenije na Kolarcu u prepunoj sali nije bilo mnogo naših sugrađana, osim par prijatelja i članova Udruženja Kruševljana u Beogradu. Čini mi se da je propuštena ova šansa za promociju našeg kraja, temom važnom za svekoliko srpstvo, makar zbog tradicije koja nas obavezuje, jer opominje osnivač prestonog grada čestiti knez srpski Lazar Hrebeljanović. No, u mojim daljim književnim aktivnostima biću dosledan i veran našim duhovnim i tradicionalnim vrednostima. Trpeza prepuna darova ljubavi, prepune Lazareve trpeze čeka... – završava razgovor kruševački pesnik Nebojša Lapčević.
A o vremenu kneza Lazara govorile su i:
Višnja , učenica
Višnja Milosavljević ima 12 godina, i polazi u sedmi razred Osnovne škole "Dragomir Marković", trenira košarku, a u slobodno vreme šeta sa drugaricama.
Pokušali smo da saznamo njeno mišljenje i viđenje vremena kneza Lazara.
-Prvo kada neko pomene Kneza Lazara na pamet mi padne crkva Lazarica i Donžon kula. Naravno,to me asocira i na časove istorije i boj na Kosovu .Od pre par godina u blizini mog naselja postoji i novoizgrađeni spomenik kneza Lazara, pa mi je i to jedna od asocijacija.
Roditelji me par godina unazad vode na Viteški festival, a bar dva puta godišnje obiđem i Narodni muzej, te s toga zamišljam kako bi bilo živeti u vreme knezova, vitezova, dvorskih dama...
Na naše pitanje kako bi po njenoj zamisli ona prilagodila to vreme današnjem
-Vitezovi bi šetali kroz grad u oklopnim odelima ili na konjima, a pratile bi ih dvorske dame koje bi blistale u dugačkim i prelepim haljinama od svile. Nosile bi i prelep zlatni nakit i imale ravnu puštenu kosu. Na dvoru bi se služila hrana ista kakvu i mi danas jedemo.
Višnja napominje da se u javnosti malo govori o tom vremenu
-U javnosti se slabo govori o prošlom vremenu, knezu Lazaru, Kosovskom boju izuzev kada su neki bitni datumi u pitanju. Moje društvo i ja skoro da ne pominjemo taj period.
Sa porodicom par puta godišnje idem do porte i crkve Lazarice, a nekada imamo i preko škole organizovane obilaske – kaže Višnja Milosavljević.
Darija, učenica
Darija Alar, ima 12 godina i ide u OŠ ,,Nada Popović" u Kruševcu. Na samom početku razgovora kaže nam da posebno voli odbojku koji i trenira
- Prva asocijacija na doba kneza Lazara mi je Lazarev grad i Kosovski boj.
Na naše pitanje kako bi po njenoj zamisli ona prilagodila to vreme današnjem
- Teže je razmišljati na tu temu, ali kada malo razmislim vitezovi bi vozili električne trotinete, žene bi nosile duge cvetne haljine i imale bi dugu pletenicu- iznosi svoje viđenje Darija.
- U školi dovoljno učimo, a u društvenom životu nedovoljno se priča o tome, a mislim da bi smo trebali više jer potičemo iz grada koji je osnovao knez Lazar. Na žalost ne posećujem često Lazarev grad i crkvu Lazaricu, ali kada sam bila mala često sam tamo išla – završava razgovor Darija Alar.
Ostavite komentar