U više navrata, gotovo na svim svetskim jezicima pa i onim nemuštim političkim naglascima, o ovom delu sveta gde živimo mi Srbi nije bilo lako. Doselili smo se, a možda i nismo, već smo tu starosedeoci, to je pitanje za razmatranje i za neke druge stručnjake i naučni pristup. Ali, držimo se naše planinske lepotice ili lepotana. Kopaonik. Visina koja impresionira. Osunčan. Bogat šumom, životinjama i pogodaan za život tokom godine. Pruža mogućnost za opstanak i u najtežim razdobljima, po kojima je sigurno poznat ovaj naš kraj, naš dom. Na Kopaoniku, zna se živeli su narodi i u skladu sa prirodom i njihovim bogovima i božanstvima trajali sve dok je bilo njihovo doba. Na scenu smo došli mi, oformili državau i taman kad smo hteli da uživamo u blagodetima reka koje su stavarale plodne ravnice u podnožiju planina i blagih dolina na nas su nadirali svi. Valjda, jer nam je domovina najbolja. Kako god, posle osvajača koje smo u bitkama odbijali, dođoše i Osmanlije. Nije bilo lako. Naročito posle Kosovskog boja. Ali i u taboru osvajača i zavojevača nije uvek sve bilo unisono. Sve se to prelivalo i na naše Srpske zemlje kojima je u to vreme uz pomoć majke Milice, vladao Despot Stefan Lazarević. Kako pišu njegovi biografi, a i on sam je ostavljao razne hrisovulje i povelje, te i po tim izvorima saznajemo po nešto, on se trudio, da Srbiju osnaži, u svakom pogledu, a da ne ljuti, one koje je trebalo u određenom momentu, za uslugu moliti. Tako je on sračunao da je ruda bitna, i da se njome može obogatiti i jačati i kupovati bolji tretman. Uvezao je, da kažemo i radnu snagu, stručnu radnu snagu, iz Zapadnog sveta. Kopao je zlato i srebro i jačao svoj uticaj i na ostale dvorove odlazio kao viđen i uvažen gost. Mudro raspolaže rudnim bogatstvom u Novom Brdu pod Kopaonikom i u Srebrenici. Da li da dodamo da je to zaostavština njegovog oca Lazara Hrebeljanovića? Kako bilo, Srbija je tada bila najveći proizvođač srebra u Evropi, a 1412. godine on je napisao i Zakon o rudarenju. Možda bi i danas taj spis bio dobar da se primenjuje, ali za sada nam to nije tema. Brusko područije dobija na značaju kao i ovaj deo njegove despotovine. To bogotstvo stvaralo je uslove i za duhovni razvoj, ali sve drugo se polako podizalo. Kopaonik je i u vreme Ilira, Rimljana, Grka bio poznat po svom bogatstvu otuda i tokom vekova menja mu se ime. Mi ga znamo i kao Kopalnik, po kopanju, Mleci kao Planina rudaTurci ga na smom jeziku nazivaju i Srbrna planina ili Srbrno brdo, otuda i Sbrnac. Rudarstvo na Kopaoniku se pominje u istorijskim spisima, ali i u narodnim pesmama i pričama iz ovog kraja. Nekadašnja “Kopanička rudna oblast” obuhvatala je veliki broj rudnika metala – gvožđa, olova, srebra, cinka i zlata, kao i retkih minerala.
U kopaoničkom kraju koji je rudarski aktivan od XIV veka, sada posebno ističu rudnici Plana i Koporići. Tu je još i stari rudnik Ostraća a od početka XV veka Zaplanina i Livada (Livađe). Jedan za drugim otvaraju se novi rudnici i to uglavnom oko 1420. godine Belasica i Kovači na Kopaoniku. Međutim, pomenusmo Svetog Prokopija, pomenusmo i rudarenje, a taj svetac je zaštitnik upravi rudara. kroz pojedine antičke spise ali i zapise iz srednjeg veka, nailazimo na podatke da je Kopaonik pun ruda. Da se kopalo i iskopavalo bogatstvo u ona doba stara. Otuda i njegovo ime Kopaonik. Nekada su ga zvali Stari Sloveni, Kopalnik, pa se naziv skratio u Kopaonik da bi se takav toponim i zadržao do sada. Dakle, rudarilo se, ostali su stari rudnici, okna koja su zaboravljena, ali ona koja su poznata i u staroj eri, onoj pre Hrista. Kako god, planinski masiv Kopaonik, dobio je naziv po velikom rudnom bogatstvu koje je na njemu eksploatisano još od srednjeg veka, a na njegovom širem prostoru je smešten čitav niz kulturno-istorijskih spomenika iz perioda od XII do XV veka. Srpski kraljevi i velikaši su dovodili strane rudare, uglavnom Sase, koji su bili u svojoj domovini vični ovoj privrednoj delatnosti, da vade rude i da se tadašnja država Srbija razvija. Iz tog perioda ostali su nazivi i rudarski alati. Rudarstvo je obnovljeno u novije vreme, naročito u Trepči, koja na obroncima ove planine ima velika nalazišta olovno-cinkane rude. U samom podnožju Pančićevog vrha se nalazi rudnik Belo Brdo. Danas, Kopaonik ima više opcija za svoj razvoj. To je turizam. Zahvaljujući razvijenom turističkom centru sa savremenim hotelima i pratećim objektima, Kopaonik predstavlja jednu od najpopularnijih turističkih destinacija u Srbiji. Danas je na Ravnom Kopaoniku veliki turistički planinski centar, sa brojnim smeštajnim kapacitetima, sistemom smučarskih staza i žičara i drugom infrastrukturom. Drugi takav kompleks se razvija kod sela Brzeća na istočnoj padini. Bogat je dolinama,između njegovih vrhova nalaze se prevoji. Vrhovi su turističke destinacije ali i ski staze koje su zaista u zimskom periodu pune. Suvo Rudište sa Pančićevim vrhom (2017 m), Karaman (1934 m), Gobelja (1834 m) i dr. Jugoistočno od Suvog Rudišta greben Kopaonika jesužen i raščlanjen u niz plastastih uzvišenja: Čardak (1590 m), Šatorica (1750 m) i Oštro koplje (1789 m). U regionu planine ima dosta termalnih izvora. Vrlo su poznate Vrnjačka Banja, Mataruška Banja i Sijarinska Banja. U samom podnožju nalazi se Jošanička Banja, Lukovska Banja i Kuršumlijska Banja. Pored termalnih izvora na Kopaoniku postoje i mineralni izvori kao i izvor niskoradioaktivne vode (najradioaktivniji u Srbiji) Krčmar na visini od 1950 m i Marine vode na visini od 1700 m. “Toponim „Na Brusu“ u narodu se objašnjava oblikom zemljišta; ono liči na brus – belegiju za oštrenje kose. Dugačak, a uzan pojas zemljišta pored desne obale reke Rasine i severnim padinama Žiljačkog brda (Ravna čuka, 522m), do stava Rasine i jake, vodom bogate njene desne pritoke Graševačke reke ispod kote 429, oblikom zaista podseća na brus-belegiju: sužen na krajevimna širi se u sredini. Taj i takav kraj, naslanja se na Kopaonik. “Blizu planine Kopaonik i Željiina i reka Graševačke i Rasine živi vrlo pošten i vredan narod…”- Centar, možemo tako reći, opstanka naroda na tom prostoru kroz vekove. Iliri, Rimljani, Grci, Sloveni, Srbi, Turci, Austrijanci i do danas svi su se na tom prosotoru naseljavali i doživljavali kao bogomdan prostor. Za Turske vladavine Brus je „jalija“¹‚ ispaša za ovce zaseoka Male (Donje) Grabovnice. Gospodar seoski aga–Turčin dao je ovu jaliju u razmenu za „dobru (belu) kobilu i ćup masla“ Živku Starincu iz Drtevaca. Živko poklanja jaliju opštini bruskoj (u zaseoku Tršanovcima) i određuje da se na darovanom zemljištu podigne crkva i da ono, zemljište, zauvek ostane crkveno.“ Sve se to beleži i s kolena na koleno prenosi. Tako da sva ta svedočenja opstaju i donose nam priče i pripovedanja, o kojim je možda i vreme skinuti prašinu i prikazati sa blagom dozom patine, a i dodati šarm i šmek, jer taj prostor ima i veoma je prihvatljiv, gotovo da tera čoveka da ga prisvaja, valjda je toliko snažno osećanje koje se budi na osunčanim padinama ovog Brusa i Kopaonika.U prethodnim nastavcima govorismo , pre svega o materijalnom, pa i delimično zagrebasmo po duhovnom bogatstvu. Za naredni broj, čini mi se da je vreme, da govorimo o nematerijalnom, o muzici, o instrumentima, o fruli i frulašima.
Ostavite komentar