Marko Stefanović nedavno je napunio 40 godina. Kada ga vidite prvo ugledate osmeh, veliki niz urednih, belih zuba i kažu da je takav od malena - nasmejan i lep, zaista lep mladi čovek, a njegov i život njegove porodice ne bi nikako mogao da dobije takav epitet. Danas kažu i Marko i njegova majka da su srećni i zadovoljni, zahvalni svim dobrim ljudima, koji su imali za njihove probleme razumevanja, veruju u Boga i pravdu i čine sve baš svakog dana da budu srećni - oni zajedno, a i svi oko njih.
Priča je teška i trebalo je mnogo truda uložiti da se sumira život lepog Marka od dana njegovog rođenja pa do danas.
Markovi roditelji bili su poznati par u gradu, izdvajali su se lepotom, to ne kaže majka, već komšije i drugi koji su ih poznavali. Nekako se jedva čekalo da stupe u brak i svi su se nadali da će biti srećni , proširiti porodicu, roditi decu lepu kao oni i da će ih sreća pratiti. Zašto su ljudi o njima imali takvo mišljenje? Zbog toga što su u vreme "zabavljanja" širili ljubav oko sebe, uvek sa merom i bez nekih lascivnih scena. Jednostavno iz njih je isijavala ljubav.
Marko je prvo dete u porodici, rođen prav i zdrav sa ocenom 9. Za ono vreme malo kasnije progovorio, tek u 17 mesecu. Niko ništa nije primetio ni u savetovalištu za decu , ali od treće godine njegov hod do tada na prstićima, nastavlja da bude i dalje takav. Brižni roditelji se obraćaju lekarima u rodnom gradu, a potom i u prestonici. Lutajući od lekara do lekara, od klinike do klinike, od dijagnoze do raznih dijagnoza, svi su imali različito mišljenje.Tu se izgubilo dragoceno vreme, ali Marko ipak kreće u redovnu školu, međutim tada inkluztivna odeljenja nisu postojala, te ga roditelji u dogovoru upisuju u školu za osnovno i srednje obrazovanje "Veselin Nikolić" u Kruševcu, gde se obrazuju deca sa izveznim, različitim zdravstvenim problemima- od fizičkih smetnji, pa sve do nekih mentalnih retardacija. Marko uspešno završava osnovnu školu, upisuje srednju , ali problemi tek izlaze na površinu. Njegov nemirni duh, a vesela narav često nisu bili ni shvaćeni , ni prihvaćeni. Jednostavno Marko ima nekoliko dijagnoza, a u principu je jedno osetljivo dete i hiperaktivno. U međuvremenu u porodicu stiže još jedan lepi dečak Nikola. Njegovoj lepoj naravi, fizičkoj lepoti i dobroti svi su divili, takav je i danas, posvećen svojoj porodici, jer je suprug, otac jednog deteta, drugo je na putu. I on je važan u ovoj priči.
Roditelji s ljubavlju gaje oba dečaka , Marka sa izvesnim, zaista velikim problemima, a Nikola raste, uči i prihvata, detinje mudro situaciju u kojoj se porodica nalazi.
Jednog hladnog novembra njihov život se menja iz korena, sve dobija drugu dimenziju i problemi se umnožavaju , kao kad grudvu snega gurnete niz padinu.
Glava porodice, otac Neša tragično gubi život u saobraćajnoj nesreći. Porodica ostaje bez oca, podrške, supruga bez najvećeg oslonca, roditelji bez sina, a sinovi .....
Trebalo im saopštiti, Nikoli koji je bio na rekreativnoj nastavi i tako "zaradio" opasan virus- zapaljenje mozga i Marku koji je ionako preosetljiv.
Tada zaista počinju veliki problemi. Marko tada ima 16 godina, krivi sebe za smrt oca, plače , rida, u kući svi plaču, a majka mora sa Nikolom na preglede u Beograd, jer tada u Kruševcu nije bilo magnetne rezonance. Na koga i za koga više da brine.
Ipak, majka superheroj , kako je Marko zove skuplja, snagu i sve čini za svoju decu. Nikola je ozdravio, ali Marko počinje da beži od kuće, da luta ulicama, nailazi na nasilje, zlostavljanje od nepoznatih osoba, on se brani kako ume, reaguje policija. Nekoliko puta je bio i pretučen. Majka se bori sa tim problemima i uz saradnju sa policijom, koja Marka ne okrivljuje ni za kakav prestup i Centra za socijalni rad prolazi brojna testiranja , kategorizaciju i dolaze do rešenja da Marko ode na smeštaj u Veliki Popovac , kod Petrovca na Mlavi.
Tamo je proveo godinu i po dana, učestvovao u brojnim okupacionim aktivnostima i radionicama, čak se kažu i zaljubio, ali opet zbog bolesti biva vraćen u porodicu. Ponovo hod po mukama, Marko, brat i majka šetaju se svakog dana Bagdalom, ali jednog dana Marko počinje teško da hoda. Brižna majka odmah sa njim kod lekara, ali bivaju upućeni dalje. I opet od klinike do klinike, od lekara do lekara, do konačne dijagnoze da Marko ima urođeni tumor. Biva operisan 2005., recidiv se javio godinu kasnije. Nekoliko komplikovanih operacija i majka od tima lekara čuje reči koji nisu ohrabrujuće- leka nema, ali vaša ljubav može učiniti mnogo više od svih lekova, terapija i operacija.
To ovoj nadljudski hrabroj ženi nije bilo teško. Usklađuje radno vreme, kuvanje , pranje i sve što čeka jednu ženu, posvećuje se drugom detetu.
Saznaje da u gradu postoji ustanova koja se bavi ljudima sličnim Marku, ipak postoji i lista čekanja.
Majčinskim pristupom i sa suzama u očima obraća se direktorki Centra za osobe sa invalididtetom Neveni Lazarević, koja je dočekuje širokim osmehom , ali isto sa suzama u očima. Pokušaćemo, učinićemo sve što možemo. To su bile reči od prvog dana ulaska u ovu ustanovu, tako je do danas.
Centar za majku Snežanu znači mnogo, mnogo.
-Sigurna sam da je Marko na sigurnom, sada o njemu brine edukovano osoblje, znam da nije gladan ni žedan, a to vidim jer u Centar odlazi srećan. Tu je od 2017. godine, bolest se na trenutak zaustavila, možda na to utiče ljubav koju dobija od svoje porodice , ali i od drugih korisnika Centra i osoblja. Tumor i dalje pritiska nerve,te je operacija odložena, jedna, druga, treća.....
U Centru se ponaša kao kod kuće, peva, gleda filmove, učestvuje na radionicama, nema nameru nikuda da beži, kao što je to činio nekada.
Jubilarni rođendan proslavio je sa svim korisnicima i zaposlenima , koji su mu pevali, priredili poklone, sa kojima je tog dana prespavao. Jednostavno vidim da je srećan - kaže ova majka koju život nije mazio.
Ona za sebe ne kaže da je žrtva, već savesna i odgovorna. Drugi sin se oženio, Snežana hvali i njega i snaju, u unuku uživa i gleda kako lepo odrasta, jedva čeka da na svet dođe još jedan dečak, a to će biti uskoro.
Kada je Nikola osnovao porodicu, Snežana iako ima lepu i prostranu kuću odlazi sa Markom da privatno stanuje, kako ne bi smetali jedni drugima i svi bili upućeni na svoje obaveze i aktivnosti.
Zato su zajednički susreti, koji su svakodnevni, prasak ljubavi i zagrljaja, jedva čekaju da se vide, izljube , posluže maminim specijalitetima, da se izmaze sa najmlađim članom porodice, pa se familija pita zašto su se uopšte odvajali. Ipak, Snežina je poslednja i ona kaže da mora da svoje bitke bije na taj način i da smatra da je to njena majčinska i ljudska obaveza i da joj je zbog te odluke umogome lakše.
Za sada su najteže bitke iza svih njih, nadamo se da će tako ostati. Za Centar za osobe sa invalididteteom kažu da je spas za porodice kakava je njihova.
U želji da muke, bolesti i brige nikada više ne budu Markovi saputnici, ni njegove majke, tekst pišemo u čast njegovog rođendana. Ipak , izgleda mnogo mlađe, ne verujte tekstu, pogledajte fotografije!
Roditelji s ljubavlju gaje oba dečaka, Marka sa izvesnim, zaista velikim problemima, a Nikola raste, uči i prihvata, detinje mudro situaciju u kojoj se porodica nalazi. Zato su zajednički susreti, koji su svakodnevni, prasak ljubavi i zagrljaja, jedva čekaju da se vide, izljube , posluže maminim specijalitetima, da se izmaze sa najmlađim članom porodice.
Ostavite komentar