ŽIVOT U „DUGINIM“ BOJAMA: PRIČA O VANJI I NJEGOVOJ BORBI ZA SVAKODNEVNU SREĆU

Kada bi život bio slika, Vanja Stanojević bi ga bojao vedrim i toplim tonovima. Njegov svet je pun drugara, šetnji, putovanja, ali i prepreka koje on i njegova mama Davorka hrabro savladavaju iz dana u dan. U centru „Duga“, gde provodi mnogo vremena, pronašao je svoje mesto – prostor u kojem može da raste, druži se i oseća prihvaćeno.

- Čepove koje sakupim donosim ovde kod Nevene i dolaze po njih iz Kola srpskih sestara. U centru „Duga“ mi je jako lepo: čitamo, bojimo, imam puno drugara... Najviše volim da se družim sa Marinom i Sonjom, ali se družim sa svima - priča Vanja sa osmehom.

Njegova priča, međutim, nije samo priča o sreći i druženju, već i o borbi, o preprekama koje osobe sa invaliditetom susreću svakog dana, ali i o snazi i ljubavi koje im pomažu da ih prebrode.

Vanja je rođen s cerebralnom paralizom i od prvih dana njegova porodica se suočila sa izazovima koji su ih pratili kroz život.

- Prvi osećaj pri kontaktu sa cerebralnom paralizom bili su šok, strah, neizvesnost... Sa godinama prihvatite... Živite tako kako je i pružate mu ono što najbolje možete: da bude u svom društvu, da se druži, da putuje... Gde nas pozovu, mi idemo - priča Davorka, njegova majka.

I zaista, Vanja ne propušta priliku da otkrije nova mesta.

- Volim da šetam i putujem. Sada smo bili u Hrvatskoj i lepo sam se proveo, baš je lepo bilo. Pamtim i Grčku, išli smo u Stavros sa Centrom i bilo nam je mnogo lepo - priča on.

Iako su dani ispunjeni radošću i druženjem, postoje prepreke koje su deo njihove svakodnevice.

- S godinama sve je više izazova. Postajem sve teže i prepreka ima svuda. Mislim, prvo kod kuće imamo četiri stepenika uz koje moramo da ga iznesemo, tako da su to najveće prepreke sa kojima smo suočeni... Kupanje, svakodnevne stvari... - objašnjava Davorka.

Ni u gradu nije mnogo bolje.

- Ovde se mnogo radi na tome da se poboljšaju uslovi za život osoba sa invaliditetom. Jedino, recimo, zgrade... I gde ima pristup za invalide, gde su napravili rampe, to je toliko strmo da ja ne znam kako bi se jedan invalid popeo - kaže ona.

Te prepreke ograničavaju Vanjine aktivnosti, ali on ne gubi optimizam.

- Ja sada nisam mogao da idem u mesnu zajednicu kada smo imali proslavu - kaže tiho.

Njegova mama dodaje:

- Imali su proslavu Dana invalida u prostorijama mesne zajednice i nismo mogli da idemo, pa je to negde apel da ustanove iz grada budu pristupačnije.

Vanja nikada nije išao u školu. Kada su iz Hrvatske došli u Srbiju, rat je otežao sve, a zbog nedostatka automobila i nepristupačnih autobusa, obrazovanje je ostalo van domašaja.

- Mi smo iz Hrvatske. U Sisku smo rođeni i Vanja i ja i živeli smo u Zagrebu. Tamo mi je muž radio kao vojno lice, a posle Batajnice došli smo kod bake i deke u Stalać i tu smo i ostali - objašnjava Davorka.

Iako Stalać nije njegovo omiljeno mesto, Vanja je u njemu pronašao podršku i ljubav.

- Vanja bi sada voleo u Kruševac da se preseli, Stalać baš i ne voli, kaže da je „onako“, ali to je manja sredina... Svi su ga prihvatili: i moje drugarice i rodbina... Čak, rođak koji je renovirao kuću, odmah je planirao pristup za Vanju da može da dođe - kaže ona.

U njegovom srcu, međutim, uvek ima mesta za porodicu.

- Brat nam je u Rusiji, tamo radi, nadamo se da će uskoro kući. Nije ga odavno video, pa mu nedostaje - kaže Davorka, dok Vanja, preplavljen emocijama, počinje da plače.

Osim porodice, Vanja voli i svog psa.

- Imam psa, mešanac je i ime mu je Moka.

Njegova majka dodaje jednu posebnu anegdotu:

- Svojevremeno, Zoran Đorđević, dok je bio ministar, kada je posetio Ćićevac, Vanja mu se požalio da mu je pas pobegao i nakon dva-tri meseca on zove i kaže: „Ja mu donosim psa.“ Tako, sada imamo kućnog ljubimca, jer kada krene zima, on je u kući – priča Davorka s osmehom.

- Mnogo volim Moku, a ne šetamo zajedno pošto je on u dvorištu. Imao sam jednog malog koji je došao sam - dodaje Vanja.

Njegova mama sa setom priča:

- Došao je na Božić i onda smo ga zvali Boža, ali on je pobegao i nije se vratio. Sada je Moka tu. On je sada sa nama.

Iako se svakodnevno suočava s preprekama, Vanja se uvek raduje malim stvarima – druženjima, praznicima i žurkama u Centru.

- Ovde imam drugare. Za praznike često pravimo žurke. Mnogo se radujem tome, a često idemo i u druga udruženja - priča on, dok njegova majka dodaje:

- Slavimo i rođendane. Baš ume da bude veselo.

Centar „Duga“ je deo njihovog života već 20 godina.

- U Centar smo došli pre 20 godina, otprilike 2004. godine. Tada smo bili u onom starom prostoru, sada smo u ovom novom koji je dobijen, a s godinama i ovde su se menjale stvari – sve je promenjeno, jako puno je urađeno - kaže Davorka.

I dok se život nastavlja svojim tokom, Vanja nastavlja da širi osmeh, sakuplja čepove i sanja o svom motoru. Njegova priča je dokaz da i pored svih prepreka, ljubav, podrška i zajedništvo mogu učiniti svet boljim mestom.

MINISTAR GAŠIĆ: I AKO JE OD MARINIKE – MNOGO JE

ASFALTIRANA ULICA ĐUZE STOJILJKOVIĆA U GORNJEM STEPOŠU

GRADONAČELNIK KRUŠEVCA POTPISAO UGOVOR U MINISTARSTVU TURIZMA I OMLADINE

GLOBODER DOBIO NOVO DEČIJE IGRALIŠTE

POLOMLJENO STAKLO NA VRATIMA VRTIĆA "BISERI" – VASPITAČI APELUJU NA VEĆU BEZBEDNOST

RASPISAN DRUGI UPISNI ROK ZA VOJNE ŠKOLE, PRIJAVLJIVANJE TRAJE DO 30. JUNA

ZAVRŠNA PRIREDBA PREDŠKOLACA NA SLOBODIŠTU – „OD BAJKE DO ČITANKE“ ODUŠEVILA KRUŠEVLJANE

ODRŽANA EKOLOŠKA AKCIJA ČIŠĆENJA JEZERA ĆELIJE

DRŽAVNI SEKRETAR MINISTARSTVA PROSVETE U OBILASKU KRUŠEVAČKIH SREDNJIH ŠKOLA

OBELEŽENA GODIŠNJICA BOMBARDOVANJA MOSTA U VARVARINU