JASTREBAC JE OSVOJIO NjEGA, A SADA DRAGOSLAV GOGIĆ SA KAMEROM OSVAJA VRHOVE SVETA

​U zavisnosti od toga koga pitate ko je Dragoslav Gogić, mogli biste dobiti različite odgovore: novinar kruševačkog dopisništva RTS-a, pred kamerama ambasador Kruševca, potpredsednik Planinarskog saveza Srbije, član Komisije za zaštitu planina Svetske alpinističko-planinarske federacije u Bernu, dobar muž, otac, kolega, sportista... neko ko je sa kamerom u ruci obišao 52 države sveta, snimio 47 dokumentarnih filmova, dobio 31 nagradu. Ovim nagradama nedavno je pridodao i nagradu "Kapetan Miša Anastasijević", koja mu je uručena U Arheološkom parku Viminacium. Kako kaže, ovu nagradu je dobio i 2011. godine, ali je ovo prva nacionalna nagrada za novinarstvo iz našeg kraja.

Dobitnik ste brojnih nagrada i priznanja, među kojima je i nedavno Vam uručena nagrada "Kapetan Miša Anastasijević", a za promociju i afirmaciju Srbije. Kakvi su utisci?

​- Društvena priznanja uvek prijaju, jer to znači da neko ceni ono što radite. Ja pokušavam da, već godnama, spojim novinarstvo i ljubav prema planinama. Da biste napravili jedan dokumentarni film ili ispenjali neki od vrhova visokih svetskih planina preko, primera radi 7 000 metara iznad nivoa mora, morate uložeti ogroman sopstveni trud i znanje, pa je samim tim kada uspete, osećaj veličanstven.

Uz svoj novinarski rad, bavite se planinarenjem i alpinizmom. Kako je sve počelo i kuda Vas je sve odvelo?

​- Još od malena roditelji su me vodili na Jastrebac i ja sam jednostavno zavoleo prirodu, te divne potoke, šume, lepe ćuvike, planinsko cveće...Prvi moj ispenjani vrh bio je Bela stena na Jastrepcu...Taj pogled koji seže do pola Srbije me je opčinio i tu je nastao moj zagrljaj sa planinom koji, evo, traje 44 godine. Umesto da ja osvojim Jastrebac, Jastrebac je osvojio mene. Krenuo sam, nakon toga, dalje. Učlanio sam se u Planinarsko smučarski klub "Jastrebac" i postao deo velike planinarske porodice nekadašnje Jugoslavije. Skoro svaki vikend, raspust, praznik, provodio sam na planini - od Triglava do Kajmakčalana. Svaka planina je lepa na svoj način, ima svoju dušu, svoje tajne. Na visoke planine sveta krenuo sam početkom ovog milenijuma...Pamtim ledene vetrove na Kavkazu koji dolaze sa Kaspijskog jezera i Crnog mora, neprospavane noći u nedrima Himalaja gde se tempereture noću spuštaju i do minus 37 stepeni, lavine na Očnjaku tokom zimskog uspona na Prokletijama, lavu koja kulja iz grotla Etne na Siciliji, budističke monahe na Tibetu, ledene stepenice ka austrijskom Grosglokneru, 19 sati finalnog uspona na Hohalmšpic. Ljubav prema planinama i rad na brojnim dokumentarnim filmovima odvela me je u 56 zemalja sveta, širom planete.

​Među filmovima nastalim tokom ovih putovanja su i „Tirkizna boginja Tibeta”, „Šapat Kilimandžara”, „Sa pogledom na Everest”, „Izvori Jerme u Alhambri”, „Evropski pešački korak”, „Kavkaz”, „Alpi”, „Na palubi Nojeve barke”, „U zagrljaju Atlasa”, „Srce Magreba”, „Durmitor, s proleća”, „Srce Tirola”, „Na putu za Veliki kanjon”, „Damavand – gospodar persijskog srca”.

Poznati ste po brojnim dokumentarnim filmovima koje donosite sa svojih putovanja. Kada ste snimili svoj prvi film i šta je to što, najčešće, želite da prenesete onome ko film gleda?

​- Prvi dokumentarni film snimio sam tokom planinarskog pohoda na najviše vrhove Slovenije, Italije i Francuske. Više sam to uradio iz radoznalosti, bez unapred napisanog scenarija. Kada sam pogledao snimljeni materijal, nakon ovog dvadesetodnevnog puta po Evropi, shvatio sam da moram mnogo da radim i da se usavršavam kako bih napravio dobar dokumentarac. Bio sam ponosan tokom snimanja tog filma, jer sam imao digitalnu kameru, što je retko ko tada imao...Šalu na stranu, mnogo truda, rada, znanja, upornosti treba za dobru filmsku priču. U svim svojim video projektima pokušavam da prikažem ljude koji žive na tim visokim planinama, njihove običaje, način života. Na Kavkazu sam upoznao ćutljive, ali poštene i gostoljubive Čečene. Dane sam provodio u njihovim selima. Masai su za mene igrali Aduma ples u Tanzaniji i bili mi vodiči tokom uspona na najviši vrh Afrike - Kilimandžaro. Po ljubaznosti izdvojiću Čečene na mitskoj planini Ararat sa kojima sam tragao za Nojevom barkom na granici Turske i Jermenije. Zagonetni Berberi su na mene, takođe, ostavili utisak na Visokom Atlasu u Maroku, a posebno ću izdvoji Šerpase, narod budistički koji nema u rečniku izraz za krađu, laž, prevaru...Sećam se da nisu dozvoljavali snimanje u manastiru Tjengboče u Nepalu na visini od skoro 4 000 metara. Budistički monah mi je ljubazno objasnio da se to ne snima, međutim, kada sam mu objasnio da sam hrišćanin, pravoslavne vere, da dolazim iz Srbije, za koju on nikada pre nije čuo i kada sam mu poklonio krstić od tisovine kao znak male pažnje, on mi je dozvolio da uđem u hram i snimim sve što želim...Tu emociju pokušavam da prenesem ljudima koji gledaju moje dokumentarne filmove.

Koja priča, ili pak, putovanje na Vas je ostavilo najjači utisak. Ima li anegdota?

​- Kruna mog alpinističko-planinarskog i dokumentarnog života je film koji sam snimio tokom 45-todnevnog boravka na Tibetu, prilikom uspona na šesti po veličini vrh sveta - Čo Oju na visini od 8 201 metara. U prevodu sa njihovog lokalnog jezika, Čo Oju znači „Tirkizna boginja Tibeta“, te sam tako sam ja nazvao dokumentarni film iz dva dela po 30 minuta. Tokom tog putovanja smršao sam 12 kilograma, jer bez obzira kako se hranite u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, organizam jednostavno isparava na tim visinama. Više od mesec dana proveo sam na visini većoj od 6 000 metara. Zapravo, tamo vi i ne spavate, već noću samo lagano odmarate, jer san nikako da dođe zbog razređenog vazduha, a vazdušni pritisak je oko 500 milibara što je duplo manje nego, primera radi, u Kruševcu. Ima još jedan problem. Tibet je u Kini, a ova velika država ima samo jednu vremensku zonu. Noć na Tibetu pada oko 19.30, a sviće oko 10.30 sati. Noć traje 15 sati. Impresivno je bilo i na drugim svetskim meridijanima, primera radi u Dolini svitaca na ostrvu Borneu - kao u Avataru.

Kako uspevate da uskladite svoj posao u dopisništvu RTS-a i ljubav prema planinama, putovanjima?

​- Ja volim posao koji radim, mislim na informativni program Radio televizije Srbije, a dokumentarni filmovi su mi način da se emotivno i umetnički izrazim. Može se sve kada se vreme lepo isplanira, mislim na rad u Dopisništvu RTSa u Kruševcu i putovanja širom sveta koja nisu toliko česta - jednom godišnje. Dopisništvo u kome radim skoro pune tri decenije je moja druga kuća, mesto gde se prijatno osećam, prostor koji delim sa mojim kolegama i u dobrim i u lošim vremenima. Kada bih birao ponovo šta ću da radim...pogađate...naravno novinarstvo!

Ko Vam je najveća podrška?

​- Podršku mi pruža veliki broj ljudi, naročito iz alpinističko planinarskog sveta ali i iz sveta filma.Često se konsultujem sa mojim prijateljima rediteljima, dramaturzima, scenaristima, snimateljima. Privelegija je biti i u najužem rukovodstvu Planinarskog saveza Srbije.

Da li Vaši ukućani dele Vašu ljubav prema planinarenju?

​- Ukućani vole ovo što ja radim, vole i prirodu, ali su za laganije i rekreativnije šetnje po planinama. Imam utisak da više vole da zajedno pogledamo u kućnoj atmosferi neki od mojih dokumntaraca. Često smo zajedno na Jastrepcu, nekako ovu planinu doživljamo kao svoju, mesto gde smo potpuno opušteni.

U kojoj meri je aktuelna pandemija uticala na Vaše aktivnosti i da li u skorije vreme planirate neko putovanje? Može li se planirati?

​- Može li se planirati? Odlično pitanje. Kada je krenula pandemija trabalo je da mesec dana provedem u Americi, u državi Juta, snimajući najlepše nacionalne parkove sveta. Nisam otišao. Krajem leta, pokušaću da realizujem ovo putovanje, ako epidemijska situacija dozvoli. Planirao sam i odlazak u Gruziju na najviši vrh ove države Kazbek...i to je Korona onemogućila. Trenutno obilazim neka skrivena i lepa mesta Srbije u koja ranije nisam odlazio. Imam i preporuku za vas, naravno, ako niste bili - vodopadi Stare planine. Kada se vratite, predlažem da sednimo i popijemo kafu zajedno. Imamo o čemu da pričamo, verujte mi na reč.

SVEČANOST POVODOM ZAVRŠETKA ŠKOLOVANJA 14. KLASE VSBO I OFICIRA 68. KLASE GŠU

UČENICI OŠ „DRAGOMIR MARKOVIĆ“ MEĐU NAJBOLJIMA NA ZAVRŠNOM ISPITU

RAZLIČITE AKTIVNOSTI TOKOM GODINE ZA SLEPE I SLABOVIDE OSOBE

USPEŠNO ODRŽANA RADIONICA I JAVNA RASPRAVA O UPRAVLJANJU PNEUMATICIMA NA JASTREPCU

LETO KULTURE U RIBARSKOJ BANJI: BROJNI SADRŽAJI ZA SVE GENERACIJE

OTVARANJE TERENA ZA PADEL ZAKAZANO ZA 7. JUL

NOVIH 10 SANITETSKIH VOZILA ZA VOJSKU SRBIJE

BESPLATNA RADIONICA NAPREDNIH VEŠTINA NA ROLERIMA U KRUŠEVCU

TROPSKI DANI U SRBIJI, TEMPERATURA DO 38 STEPENI

ODRŽAN OSMI LETNJI KAMP „MLADI U POKRETU“